Posts

Showing posts from November, 2015

Praznici nam stižu

Neki nemaju sreću kao ja, da u 46. godini žive sa roditeljima. Ima to i prednosti i mana, uskog manevarskog prostora, gužve u kupatilu. Ponekad je teško složiti ukuse i želje ko bi šta za ručak a najteže je da se svi sastanemo oko stola. Praznici su vreme kada bi trebalo više se posvetiti onima koje volimo, porodici, deci, prijateljima, ljubimcima, prirodi.. Koga šta ispunjava radošću.
Lično, dobijam gliste od pitanja "Šta ćemo da pravimo za Novu godinu"? Kao da je taj jedan dan tj. noć toliko bitna, kao da će nam godina garantovano biti dobra ako sto okitimo đakonijama koje će narednih dana da se razvlače po frižideru. Nekada sam jedva čekala Novu godinu, da bi imali vanglu ruske salate, pa sam odrasla i skapirala da to mogu da pravim kad god mi padne na pamet. Od tada, moja Nova godina je izgubila malo svoje čarobnosti. 
Meni je praznik kada mi je srce puno, a ne kad se globalno podrazumeva da treba da se radujem. Statistika je pokazala da je četvoro meni dragih ljudi, ko…

Hitan slučaj

Image
Matora sam. Kičma mi je okoštala i teško se prilagođavam promenama svog deteta. Svaka nova promena donosi bol, manji ili veći, posebno sad kad je ona na pragu puberteta a ja u predvorju klimaksa. Daleko sam od savršene osobe i savršene mame. Potpuno sam obična i uplašena svakodnevnim preprekama, od roditeljstva preko mača otkaza koji mi se klati iznad glave, do sticanja poverenja u neke nove ljude. Nikad do sad nisam bila na ovoj tački van zone komfora.  Umesto da kukam šta sve nemam, okrenuću se onome što imam. Tako kažu i psiholozi, treba gledati čime raspožemo i šta nas okružuje, a ne žaliti za nedostižnim.
Imam roditelje, sedamdesetogodišnjake. Moja mama boluje od svega osim side i raka. Puši cigarete od duvana sa pijace, od čijeg dima mi kosa smrdi poput mokrog vučjaka. Ima svoju utvrdu na trosedu u dnevnoj sobi, i svoj TV. Kao neko ko ne gleda TV program odavno, mogu samo da komentarišem ono što čujem, dok sam u blizini. Mešavina indijskog i turskog jezika, sa povremenim urlanj…

Moj deo Pariza

Image
One su jedinstvena četvorka na ovoj planeti. Jedna se smeje tako glasno, da ti oduva svaku tužnu misao. Ima srce veliko kao Sunčev sistem. Jedna ima frizuru za koju treba imati hrabrost, i tetovaže za koje tek treba imati hrabrost, onu koje samo posebne žene imaju. Jedna voli da kuva i priča drveću i psima, i još jedna, koja se kao senka provlači pored ove tri gromovnice, čineći ekipu savršeno balansiranom. 
Rešile su i uspele da se usaglase i odputuju u Pariz na par dana. Radovala sam se sa njima, od prvog dana kad sam saznala za planirano putovanje. Uživala sam u njihovoj radosti, fotografijama, njihovoj radosti i zajedništvu. Bio je petak 13. novembar, one u gradu svetlosti, koji teroristi dovode do krvarenja, bukvalno. Dan posle koga Pariz više neće biti isti. 
Prvo sam smireno gledala po Facebook-u, da li su se čekirale u nekom od restorana u ugroženim zonama. Nisu, dobro je. Znajući ih, očekivala sam bar mali znak, da je sve ok i da se super provode. Sati se nižu a noć širi str…

Strast

Image
Čitam priču uspešnog privrednika, o njegovom preduzeću, odnosu prema zaposlenima, prema poslu, životu.
"Nedostaje nam strasti i u poslu i u životu." Ovom rečenicom se završava članak. Upravo to mi se, ovih dana, vrti po mislima. Sve bih nešto a ne mogu da formulišem. Mene pokreće strast.
Dok sam radila ovaj posao sa strašću, radovalo me svako jutro i odlazak na posao. Nije bilo nemogućeg, nedostižnog zadatka, prozivoda u bilo kom delu sveta koji treba da nabavim za potrebe firme i obezbedim da po najboljim uslovima stigne do nas. Odavno je prestalo, kao u braku u kom je sve postalo rutina i monotonija, a gde je monotonija tu je i lobotomija. Raditi bilo šta sa 3% korišćenja moždane mase za mene je ravno održavanju u životu uz pomoć medicinskih aparata. 
Strastveno kuvam. Potpuno svejedno da li pravim salatu ili komplikovano jelo, ali najstrastvenije mesim i pravim svašta od testa. Imam i svedoke da dokažem. Taj kreativni proces, kad od brašna i sastojaka nastaje nešto što r…

Vaga za empatiju

Image
Ne razumem se u psihologiju terorizma ali mi se, kao običnoj ženi, čini da je cilj terorista u Parizu postignut višestruko. Ljudi su poginuli, neki širom planete su se zavadili u sukobu mišljenja, a svi preplašili. Globalni domino efekat straha nikoga ne preskače, samo je pitanje ko se koliko plaši, što je i nebitno. Strah je terorizam koji oseti svako od nas. Svakodnevno smo svesni opasnosti savremenog života ali, kad se tome doda nova doza straha koji će samo da raste, ispade da više volim da strahujem od čudovišta u prašini ispod mog kreveta. To mi je poznat strah, iako svesno znam da bih čudovište zgnječila čim legnem, ako već ne bi umrlo u prašini lenje domaćice. Strah je oruđe za manipulisanje i kontrolu mase.

Koliko je strašan život pod senkom straha od terorizma, tek je pred nama da saznamo. Sad dolazim u situaciju da razmišljam da li da idem do tržnog centra ili na koncert koji godinama čekam? Taj moj mali strah danas imaju milioni ljudi na ovoj planeti. Par dana će biti int…

Ide to sa godinama...

Image
Kao dete, mislila sam da mi je drug svako sa kim se igram. Čudila sam se roditeljima, kako to da imaju tako malo drugara? Oko mene je uvek bila gomila dece. Nisu nam trebali telefoni da se dogovorimo za park, jednostavno, izađem iz zgrade i ekipa je tu. Tako i kroz svaku školu a kad sam počela da radim shvatila sam da su mi najveći drugari oni čiji bih posao preuzimala na sebe, a oni su bili slobodni da idu kući kad je kraj radnog vremena. Tako sam birala, naučena da se ne sme reći neću i ne mogu.
Onda su se moji drugari osamostaljivali, venčavali, decu dobijali a ja sam uredno pratila sve njihove napretke, uspone i padove. Poturala svoje meko rame kad plaču, bila tiha pozadinska pomoć kad prave slavlja, uopšteno rečeno, bila sam tu da pomognem. Da sitnicom obradujem njihovu decu, da čestitam rođendane i godišnjice, da pridržim kad padaju, da budem glas razuma kad traže savet. 
Svoje drame sam prolazila bez njih. Isto kao i rođendane, slavlja i tuge, za koje nisu znali osim ako me pi…

Srbija, moja zemlja

Image
Po Internetu se često nailazi na opis kako je nepoznati Amerikanac opisao Srbiju: Nisam Amerikanka ali ću dodati par redova: Srbija je zemlja u kojoj se pravi piknik na grobljuZemlja u kojoj je sujeverje na nivou iz kenozoikaZemlja u kojoj se bebe kažnjavaju zabranom izlaska iz kuće 40 dana od rođenja, ali je sasvim prihvatljivo da rodbina dolazi da razgleda bebu, cmače je i smotuljke novčanica ostavlja u krevetićuZemlja u kojoj se sitnoj deci u ruke daju Smoki, grisine i čips "jer dete voli"Zemlja u kojoj je slanina procenjena kao ozbiljan ubica. Dobro je što viršle i paštete nisu. Slanina se, ipak, zna od čega nastaje. Tajnu viršli i paštete obični smrtnici ne žele da znaju.Zemlja u kojoj se ljudi krste dok prolaze pored crkve, nebitno da li su pešaci, vozači ili u prevozu, jer prekrstiti se u crkvi nije dovoljno, poželjno je i na raskrsnici poredZemlja u kojoj se deca navikavaju da je out isti ručak jesti dva dana za redom, i da je jučerašnji hleb bljakZemlja u koj…