Um, drum i ostalo

Mama, daj mi pare za kartu, hoću da idem na koncert a još danas su promotivne cene, reče pile moje, pre par dana. Ne može! Daću ti ja po nosu, a dvojka iz istorije će sama da se popravi, jel? Ona glasno prevrnu očima. Mama, nas pet iz odeljenja idemo, u čemu je problem? I ja se zapitah, u sebi. Kud ćeš, pomislih, u tu gužvu raznih manijaka i pijanaca i budala, pa tek ti je 13 godina! Mene roditelji nisu nikad pustili na koncert. Otišla sam na prvi, 20 mi je bilo, tad više nisam tražila dozvolu da idem.  Iskrala sam se iz sobe i pozvala Njega. On je pametan i obučen da razmišlja u kriznim situacijama. Ja, kraljica smirenosti, upravo sam se pogubila. Objasnih mu u par nepovezanih rečenica njen naum. Kaže... U redu, poslaću nekoga da bude ispred hale, ako joj nešto treba da joj se nađe. Mislim se... Lako je tebi, tvoja ćerka ima tek 11 godina, još gleda Pepu Prase. I još kaže... Hoćeš da ja odem po njih? Pa taman da voziš pet maloletnica u autu registrovanom za četvoro, da li si ti n

Kad sam bila dete, jedva sam čekala da porastem. Taj svet je izgledao strašno primamljivo. Kakva varka! To, što sam morala u vrtić ili školu, ništa je u poređenju sa onim što, kao odrasla i odgovorna osoba moram. Bilo bi lepo da mi je to neko rekao, da se ne nadam previše. Svako, sa kim sam bila u bilo kojoj vrsti odnosa (posao, emotivno, prijateljski), sa sobom je odvalio komad mene i poneo ga, u nepovrat. Nisam to primećivala dok nisam shvatila da sam mnogo umorna a ništa posebno drugačije se ne dešava. Svako od njih mi je, sa druge strane, ostavio delić sebe. Najčešće to nisu bili fini delovi već neki talog, mulj, njegova trauma sa kojom sam se borila i ništa. Počela sam da verujem da svako, na rođenju, zaduži količinu svega: strpljenja, elastičnosti, snage, pozitivnog i negativnog. Čini se da se moja korpa opasno ispraznila. Kao u kompjuterskog igrici. Na početku imaš i novčiće i ćup sa voćem i dijamante i sve to trošiš, boreći se sa nemanima na svakom nivou, savladaš ih sve i

Ovo je priča o moje dve tetke. Bliznakinjama, Danki i Ljubinki. Danka je bila vitke građe. Lepe i atraktivne pojave, visoka i tanka kao pritka za boraniju. Uprkos vremenu u kom je živela, nosila je kratku kosu. Sama se šišala. Nikome nije dozvoljavala da joj "makazama radi o glavi". Volela je da nosi pantalone i bila je skroz drugačija od žena tog vremena. Dok su se njene vršnjakinje bile odevene u damskom stilu, Danka je bila impresionirana pantalonama kakve je kreirao Pjer Karden. Bila je ležerna, neopterećena odećom i šminkom. Vredna i uporna, o arhitekturi je učila iz knjiga koje je našla, bačene, ispred jedne beogradske zgrade. Nikad nije dobila diplomu a, opet, znala je mnogo više nego školovana deca iz imućnih porodica. Od majke domaćice i oca kovača nije mogla ni da očekuje da će joj dati mogućnost za studiranje. Arhitektura je bila njena strast. Savršene pantalone je pravila od onih koje bi, njeni drugari, prerasli. Vešta sa iglom i koncem, nepresušne mašte, zamiš