Posts

Showing posts from December, 2018

Đurine vragolije

Image
Đura je prebirao po tabelama. Mrmljao je sebi u bradu, vrteo papire, škrabao, brisao. Spiskovima se nije video kraj. Izgledalo je poput šest milijardi zapisanih imena, sa napomenom o svakom. Siroti Đura se znojio, huktao i puktao.
"Đuro, da li se vidi kraj?", pitao je Debeli Šef. "Šefe, sve sam završio ali ovih par mi pravi probleme. Mislim da je pravi trenutak da i Vi pogledate. Meni se vrti u glavi, od cifara i tabela", reče Đura i uze malo piva iz limenke. Nema veze što se pivo ugrejalo. Posao je priveden kraju. Još malo i razlaz. "Hajde redom, Đuro. Ko je prvi?" Debeli Šef je bio zavaljen u svoju fotelju, vrteo je tompus među prstima i, po izrazu njegovog lica, reklo bi se da je uživao. Ti, na kraju, uvek su bili priča za sebe. Van svih standarda i okvira. Razvuče Đura one svoje papire. Začas je pronašao Posebne. Ti su, tradicionalno, ostajali za kraj.
"Šefe, prva je ova...", Đura mu pokaza fotografiju dugokose dame.  "Šta je problem, …

Bez šećera

Image
Nekada davno, krajem prošlog veka to beše... Toliko sam matora da mogu ovako da počnem. Na radiju Beograd 202 postojala je emisija u kojoj se birao utisak nedelje. Nagrade, da li prave ili samo titularne, bile su Crni i Ružičasti Grand Prix.  Ne znam zašto sam se toga baš danas setila a moji laureati bili bi dole opisani.
Bila sam u publici manifestacije koja je dobro bila zamišljena. Došla sam da podržim izlaganje svoje poznanice Aleksandre. Jako poštujem njen rad i znanje o knjigama. Čaroban je to svet. Panel o blogovima na temu knjiga me nije oduševio. Previše učesnika, standardno jedan mnogo voli da priča a drugi strpljivo čekaju red. Ne bi to bilo tako primetno da je sala bila puna publike, koja nestrpljivo sluša i čeka priliku da nešto pita. Ovako, u prilično velikoj sali, ljudi taman toliko da napune dva reda u publici. Sablasno prazno. Čak nije bilo ni onog gurkanja u redu iza, kad ti neko šutira u stolicu i nervira te pa moraš da ga ošineš pogledom da se smiri, o knjigama se…

Stara godina

Image
Ne svodim račune.
Sećam se.
Dočeka 2018., u malom stanu u kome smo oboje zaspali pre ponoci.
Jednog odlaska iz Srbije, u svet u kome je sve daleko i novo iako nije moralo tako.
Sećam se mojh vikenda u Novom Sadu, odakle sam se vraćala popravljene duše. Upoznavali smo se, Novi Sad i ja. Češljala sam se viljuškom, mokra od letnjeg pljuska, baš u Novom Sadu. Fenom sam sušila novac koji je bio mokar, u novčaniku, u zakopčanom rancu. Kupovala sam suvu garderobu u second hand radnji, jer je sve na meni bilo natopljeno letnjom kišom. Sećam se kafa sa dragim novosadskim ljudima. Sa Merimom, Vojom, Tanjom. Mojih poseta Srpskoj  pravoslavnoj crkvi i katedrali, sve u 15 minuta. Valjda je to sve jedan bog. Računala sam da mu, toliko treba, od jedne do druge,kancelarije. Naučila sam da nosim tirkiznu boju. Odjednom, sve na meni je postalo plavo kao more, u sred zime.  Plakala sam kad je uginuo Dika, Verin pas. Pijemo kafu, u znak sećanja na njega. Upoznala sam Nenu, čarobnicu. Miri sam pomogla, ko…

Crni pojas u roditeljstvu

Image
Pre 13 godina sam postala mama. Doneli smo je iz porodilista, korpu stavili na sto i odmah sam otišla pod tuš. Ošamućena prvim izlaskom u decembarski mrak, spavala je, zadovoljna i sita. Disko je počeo malo kasnije.
Uputstvo nam nisu spakovali. Ni punjač. Ni slušalice. Imala sam 35 godina i želju da se satima kupam a zatim da danima spavam. Patuljak, u plavoj bebećoj korpi, imao je drugačiji plan. Svi su se, kao, trudili da mi pomognu a meni se uopšte nije igralo sa njima. Pomoć je bila da rade ono što ja ne želim a ne da se igraju sa mojom novom lutkom, dok ja usisavam ili ribam kupatilo. Takva pomoć mi nije trebala. Umela sam i ja da gledam u srećnu, zadovoljnu i situ bebu i da čekam da se pojave patuljci koji će, sve ostalo, da srede. 
Nisam dozvoljavala nikakve brojanice, ikone, bele lukove i slično. Guranje novca pored bebe, još manje. Odmah dobih epitetu nadrndane koja sve zna. Da, ta sam i da me se manete tih brojanica inače bijem. Ozbiljno, srpski, bez milosti ću da bijem sv…

Besplatan koučing

Image
Ćerka i ja, gradski autobus, Beograd. Sedimo, srećne što nismo dugo čekale. Decembarski mrak nije baš najprijatnije vreme za stajanje na stanici. Nema gužve, to je dobra vest. Ispred nas su jedna od vrata. Ulazi čovek, nosi prilično veliku i tešku kutiju. Organizuje putnike gde ko da se pomeri, da bi njegova kutija dobila dobro mesto. Seda na sedište pored.
Autobusom počinje da se širi miris alkoholičara. Ne miris piva, iz konzerve u njegovoj ruci, već miris očajanja koje izbija iz njega, pomešano sa mirisom pića i znoja. Prilično neugodna kombinacija. Par ljudi se sklanja u drugi deo vozila. Sedimo i gledamo svoja posla, što bi se reklo. Novi putnik željan je publike. Počinje svoj monolog usmeren na jednog od putnika. "Odakle si ti, a?", povika. Ovaj, zbunjen, vidi se po izrazu lica da nije baš očekivao pitanje. "Iz Zavidovića, što?"
"Zemo, a znaš li?".... Kreće nabrajanje valjda likova valjda iz Zavidovića. Ovaj smrmlja nešto a naš glavni junak zapeva …

Neki novi talenti

Image
Sva deca su, spektakularno, nadarena za IT. Od malih nogu ih prati "Pa jao, pa kako on samo sedi za računarom, pa ređa virtuelne kocke u virtuelne rupe, talenat naš, čudo jedno malo". I jeste čudo. Deca rade ono što od roditelja vide. Nekada su otimala daljince za TV ili ključeve, danas gledaju u ekrane od pre nego što se rode. U nastavku, to se tumači kao talenat. 
Malo dete se, kad poželi roditeljsku pažnju, često umiruje puštanjem zabavnog sadržaja sa roditeljskog mobilnog telefona. Naravno da tata ima pravo da pogleda utakmicu a mama da popije kafu sa drugaricom, ali malac baš tada hoće nešto, vrišti, pišti, privlači pažnju koju će da mu nadoknadi virtuelni drugar sa ekrana. Kupljeno je par minuta mira, dok i to ne dosadi i mali car poželi novu animaciju. Internet je nepresušan izvor baš takvih sadržaja. Roditeljsko objašnjenje često bude "Šta da radim, i ja sam živ stvor, dete stalno ali baš stalno traži pažnju a ja se umorim i hoću malo vremena za sebe". Da …