Posts

Showing posts from March, 2018

Dvadesetdevetimartdvehiljadeosamnaeste

Image
Pre jedno 17-18 godina, on je bio u najboljim godinama a ja sam tek prevalila tridesetu. Radili smo u istoj zgradi. Često su dolazile neke cice i tražile ga u mojoj kancelariji pa sam se zaputila da pronađem ko je taj... Dača, recimo. Došla sam do njegove sekretarice, predstavila se i tražila da upoznam tog frajera zbog kog mi je kancelarija, svakodnevno, puna dugonogih lepotica. Tek da znam da li stvarno postoji ili je urbani mit.
Pojavio se lepotan, dečački zanesenog pogleda. Upoznali smo se i, posle par minuta sam rešila da se vratim u svoju kancelariju, jer je misija bila uspešno završena. Frajer, da, ali nikakva božanstvenost nije se ni nazirala. Po onima koje su ga tražile, a sve su bile manekenski zgodne i imale noge od meter i frtalj, mislila sam da je Apolon lično. Nije bio ali nas to nije omelo da, dva dana kasnije, dobijem poziv "Pukla mi je guma, stojim na sred auto puta i ti si mi u mislima. Dolazim po tebe za pola sata". Malo je reći da sam bila impresionirana…

Laži i pohvale

Image
Starenje je prirodan proces. Imam tu privilegiju da starim, nasuprot nekih dragih ljudi koji su otišli pod zemlju zauvek mladi. Pokušavam da ih zamislim danas, posle 25 ili 2 godine od poslednjeg susreta.. I dalje su lepi. Možda ih je, samo malo, moj um doterao bliže savršenstvu zbog lepote njihovih duša.
Nikad nisam uspela da shvatim dve stvari: šta je to trema i zašto ljudi pokušavaju da zaustave starenje? Za tremu, pa recimo da kapiram da imaju traume sa školskih priredbi o zumbulima za mamu. Dok su drugi učili kilometarske pesmice i uvežbavali osmeh da bi zaradili pohvalu publike, ja sam se snalazila. Visoka i krupna, u poslednjem redu, mogla sam kako hoću a imam i sliku to da dokažem:




Preživela sam i bez pohvala, bilo je bitno da se priredba završi uspešno. Da nije bilo ovog dokaza, sve bi prošlo sa nula trauma. Kada bolje razmislim, pesmicu za priredbu ume svako da nauči a da se snađe, to ume samo pametnica. Uopšte mi nije neprijatno što sam snalažljiva i neopterećena pesmama o…

Pismo mom budućem karmičkom nasledniku

Image
Ti, koji budeš imao sreće da ti ja zapadnem u narednom deljenju,
Najebao si. To je kraća verzija. U dužoj verziji napisaću ti kako, zašto i šta da uradiš da ti život bude lakši i lepši. Ne radim ja ovo zbog tebe, nego zbog sebe i svega što ćeš moje da naslediš. Odmah da znaš da će to biti the hell of the job.
Imam Mesec u Škorpiji. Respect, prijatelju, to da poštuješ najviše na svetu i da skapiraš da sam stara duša. To praktično znači da sam prošla već mnogo inkarnacija i da me nećeš lako zajebati. Naravno, mojim ovozemaljskim prijateljima i neprijateljima bitisanje bi bilo lakše, da im je to neko rekao. Kako su to učili težim, iskustvenim putem jer nije imao ko da im kaže ovo što ja tebi ostavljam u amanet, postradaše mnogi. Bila sam muško, ratnik. Nešto mi govori da sam često brusila sablju. Da li zato da uvek bude spemna ili sam je tupila o tuđe vratove, istorija zna. Samo ti, na vreme, shvati da nema zezanja i sve će biti u redu.
Godine sam potrošila na rnr. Rock muzika, kao nači…

Suplementi i aleva paprika

Image
Okupilo se par žena pa je krenula priča o ishrani dece. Nisam stručnjak i nemam malecko dupe, da to dokažem. Uopšte, na temu vaspitavanja i podizanja deteta nisam pročitala sve knjige ovog sveta i nisam diplomirani mamolog. 
Divim se ženama koje su svoje roditeljske funkcije unapredile u naučne. Za sve teme imaju gomile dokumentacije, naučnih dokaza, sate i sate čitanja i studiranja da li je brokoli bolji od kajsija. Priznajem da ne percipiram roditeljstvo na tom naučnom nivou. Više se oslanjam na osećaj i razum, kapiram da ta dva ne mogu da me slude kao neka naučna studija o nedostatku magnezijuma. Podnošljivo mi je da slušam diskusije dipl. mama, da iz svog ćoška gledam kako sve prerasta u boks meč i hvalisanje svaka svog deteta pred kojim bi se Ajnštajn i Platon postideli kao glupavi.
Odavno sam naučila da se isključim, ako već ne mogu da uteknem. Stvarno me ne zanima na koliko stranih jezika ide neki četvorogodišnjak ni kakve ingeniozne sportske rezultate postiže petogodišnjakinj…

Izgor

Image
Mnogo mogu, mnogo hoću i mnogo umem. E, tu je problem.
Ne znam da li je to ambicija ili samo ova Energija, što prolazi kroz mene kao lava što klokoće u vulkanu, pre erupcije. Misli trče jedna preko druge. Planiram više koraka unapred a sebi sam zadala visoke ciljeve, za ovu godinu, jer osećam da tako treba. Rad na sebi, rad van svog redovnog posla i uspesi koje sam postigla podigli su prag mojih mogućnosti. Tačnije, podigli su moju svest o prolaznosti i dobrog i lošeg. Nema dana da pomislim da mi je dosadno. Pre dvadeset godina bilo je takvih dana, kada nisam znala šta bih ni od sebe ni od drugih. Sada sam osvestila da je svako veče kraj još jednog dana i da ih, ispred mene, nema beskonačno.
Uz deset sati svakog radnog dana, koje provedem  na poslu i oko posla, tu je pisanje. Nova knjiga. Jednoroditeljstvo. Stari roditelji. Savetovalište za razvedene. Pomoć onima kojima za koje nije navala da im se pomogne, jer nije profitabilno. Pomoć porodicama kojima moja pomoć znači bar olakšanje…

Ne volim rastanke

Image
Pre tridesetak godina, mislila sam da sam ispratila sve koji su želeli da odu iz ove zemlje. Do danas, samo je naša zemlja menjala imena a Amerika, Nemačka, Italija su ostale tamo negde.. Preko. Preko granice, preko ega, daleko od očiju a, vremenom, i od srca.
Deca mojih prijatelja su postala sličice koje su stizale preko Skajpa. Danas su to ljudi sa svojim porodicama. I naša deca, ovde, su njima, neka deca koju vide jednom u desetak godina i sve je to u redu. Svako svoj život gradi tamo gde to najbolje ume. Godine su prolazile a odlazili su ljudi, i dalje. Neki pod zemlju, neki u beli svet. Putevi su nam se razdvajali nekad zbog želje a nekad jer je bilo neizbežno. Neki su hiljadama km daleko a neki par metara duboko. 
Što sam starija, teži su mi rastanci. Ni sastanci nisu mnogo laki jer je strpljenja sve manje. Sve više sam sigurna da svako, na rođenju, zaduži vreću strpljenja datu da trošimo kako sami odaberemo. Na neke ljude potrošimo previše svega. Vremena, emocija, sebe damo ma…

O ravnopravnosti i drugim jednorozima

Image
Neću da budem ravnopravna sa muškarcima. Ta Roza i njena borba u prošlom veku su imali smisla. Danas, kao žena, neću da budem ravnopravna sa muškarcima, u postojećim uslovima.
Nemam kad da, ležeći na trosedu, lamentiram o prolaznosti života. Ustanem, radim i gunđam. Nemam ekipu za fudbal, sa kojom dva puta nedeljno, moram da se vidim. Hajde što se dečaci igraju, to je OK, dobro je biti fizički aktivan ali što se to produži u kafanu, i to nekako preživim. Živac mi upali kad se, posle 4 sata tih mučnih akcija, osmeli da mi prepričava kakav jedanaesterac je Žika promašio. Od sportova, imam vremena za trčanje sa preponama, kad vidim da mi odlazi autobus a kereća govna su duž celog parka. Nemam luksuz da dan, kada me razara temperatura ili odvaljuje bol u materici, provedem u krevetu grleći daljinski upravljač od TV-a. Ustanem, dovučem se do posla, grizem usnu kad me jako boli a analgetik ne pomaže i izguram dan. I još pitu srolam kad dođem kući, jer sam tako u mogućnosti. Ne povlačim se …

Nedostaješ

Image
Ima onih koji se žale za svaku sitnicu.
Ima nas koji plačemo u sebi.
Urlamo najtiše što umemo. Niko da ne čuje. Samo po neko, ko nas baš voli, ume da vidi taj vrisak u dnu naših zenica. Zasvetli neka tačka, duboka kao okean vrištanja svega onoga što ne može da se pošalje na površinu. Ne usudi se svako to da primeti. Vidi se, nije da se ne vidi, ali se ne komentariše. Nisu svi hrabri da stanu na crtu mojim demonima koji imaju muda veća nego ego.

Ustvari.. Lako je. Samo treba okrenuti vrisak u sebe. Umesto da ruši nedužne neka kida srce i dušu i dah iz stomaka neka izbije. Neka svaka ćelija vrišti, jako, najbolje što ume. Na neku stranu bol mora da izađe. Bolje da prođe kroz mene nego da oduva nekog ko nije zaslužio. Niko to nije zaslužio osim... Nakupi se koječega. Emotivnih rana, ostataka ljubavi, mrva sreće i drugog smeća koje truli i zagađuje jednu po jednu sferu života. Tada bude još teže vratiti se u realnost. Ovako, jak vrisak u sebe, da pokida svaku ćelijsku membranu i protrese…