Posts

Showing posts from January, 2016

Tridesetijanuardvehiljadešesnaeste

Image
Taj 30.01.1996. bio je sasvim običan radni dan, ponedeljak, čini mi se. U Beogradu je bilo tragova snega. Nosila sam sivu suknju, crnu rolku i sivi štofani prsluk. Završila sam posao i krenula ka mestu gde smo se dogovorili da se nađemo u 17h. Upoznali smo se dva meseca ranije, kod zajedničkog prijatelja. Bio je lepši od boga, osečnog koraka, u kožnom prsluku i kaubojkama. Cigarete "Camel" palio je "Zippo" upaljačem. Svaki detalj pamtim. Ništa nije ukazivalo da ćemo se ikad više sresti, dok nas posao nije spojio i, kroz razgovor, došli smo do ponude da se vidimo. U dogovoreno vreme bila sam na odredištu a on je došao belim Mercedesom, kao da je pravo iz Diznijeve bajke iskočio na beogradski Trg Republike. Otišli smo kod njega, u dorćolski kućerak i vreme je za mene prestalo da postoji.
Tri godine smo trajali. Volela sam ga toliko da je moja ljubav mogla da se fizički opipa. Bio je drzak, naizgled suzdržan i hladan, šmeker i folirant. Još uvek pamtim gde je imao dv…

Dvadesetprvijanuardvehiljadešesnaeste

Image
Loše sam spavala, ustala kao da me đavo bode i tako provela prepodne na poslu. Ponesena obavezama koje sam imala tokom dana, povremeno sam osećala nalete emocija i Energije, koji zapušavaju saobraćaj u srčanoj čakri. Stezalo bi u vratu nekako... Nije bilo neprijatno, samo neobično.
Onima koji me znaju poznato je da nisam crkveno vaspitana ni mnogo verski zainteresovana. Danas popodne imala sam jasnu ideju da želim da odem u crkvu Svetog Save. Ne u hram, velelepnu građevinu koja će i ubuduće da jede ono čime su narodne kuhinje mogle da se održe u funkciji, nego baš u malu crkvu Svetog Save. Nije bilo prepoznatljivog mirisa tamjana, od čega mi uvek bude muka. Par ljudi, tišina i zidovi oslikani do poslednjeg kvadratnog centimetra. Upalih sveću da osvetli put duši jedne skoro preminule žene. Nismo se znale za života ali smo danas bile povezane nekim jako čudnim nitima.
Bilo je to novo osećanje za mene. Imala sam utisak da je tu, oko mene, da mi čuči na ramenu dok sam se saginjala da upa…

Zima u Beogradu

Image
Kad padne sneg u Beogradu, prebacim se u vanredno stanje. Nikad mi nije hladno i nemam problem sa hladnoćom. Imam problem sa snegom u Beogradu.
Zaista, nikad mi nije hladno. Ne pretrpavam se garderobom, ne nosim rukavice, ni grudvu od snega ne mogu da napravim jer istopim sneg vrućim dlanovima. Ne nosim dugačke čarape, džempere, definitivno nemam problem sa hladnoćom. Sneg u Beogradu je ono što ne podnosim. Neki koji nisu iz Beograda, pa su naučili na drugačiju klimu, saobraćaj, disanje grada, skloni su da kažu da sam razmažena. Ne sporim. Jesam, u svom gradu sebi dajem pravo da sam razmažena Beogradom. Nemam ništa protiv snega na planinama, tamo gde ljudi plaćaju da odu da u tome uživaju. U Beogradu samo stvara probleme. Možda je lepo i romantično gledati ga kako pada osvetljen uličnim svetiljkama, ali već ujutru grad ne funkcioniše sjajno. Oni koji su plaćeni da sole ulice, čiste sneg, voze gradski saobraćaj, snabdevaju prodavnice svežim hlebom, prevoze bolesne ili jure lopove... N…

Dvanaestijanuardvehiljadešesnaeste

Image
Ova godina mi više nije nova. Već se razgazila i fino smestila u moj život. Ne grešim čak ni kada pišem datum, obično bih do aprila prepravljala godinu. Ova je neka ambiciozna. Čini mi se da, bolje od mene, zna šta hoće i kako hoće. Sa njom nema zezanja.
Drugi radni dan posle desetodnevnog odmora protekao je vrlo radno i po oči naporno. Spoljna temperatura je kao prolećna pa sam u gradski  autobus sela držeći jaknu u rukama. Kao dugogodišnji korisnik istog, razvila sam svoje meditacije dok se vozim. Sve je bolje od opterećivanja uma teškim mislima. Nekada sam slušala muziku, kao i svi, zabola bih slušalice u uši i uživala u trenutnom muzičkom izboru. Problem je došao potpuno iznenada i primetili su ga svi sem mene. Tako zapušenih ušiju, pevala sam koliko mi srce ište. I ne samo to... Svirala sam bubnjeve rukama, pevala i prateće vokale, svirala zamišljenu gitaru kao čika Dejvid Gilmur u "Comfortably numb", sve to na radost mojih saputnika. Nisam ih ni primećivala. U muzici …

Praznično darivanje

Image
Volim svoj red i ritam. Kao beba, da se zna kad se spava, kad šeta, kad odmara ili ruča. Praznici su pravo vreme da se moj ustaljeni i dosadni redosled poremeti po svim osama. Hvala šefu na slobodnim danima, za početak. Pitam se šta li dolazi kao loša vest iza toga ali o tome ću kad dođe na red, iduće nedelje.
Praznici su vreme koje porodica provodi zajedno. Umesto svako svojim ritmom, kako smo svi navikli, sada se sudaramo po kući i vežbamo toleranciju. Ćerka i ja prespavamo prepodne a moji roditelji ustaju pre svitanja. Dok mi dođemo do doručka, njima je vreme za ručak i uobičajeno dremanje. Tada je u kući policijski čas. Nije uputno mnogo se šetkati, kupati, galamu praviti i zvuk proizvoditi pa nas dve u to doba pobegnemo napolje, što zajedno, što svaka u svoje društvo i svet. Praznici nas i tu poremete. Ćerkino društvo se raziđe a ni kod mene nije bolje, ni na reku ne idemo su prilazi zaleđeni i vrlo nezgodni u ovo doba godine. Dakle, sedimo i čekamo da prođe. 
Kretanje je moguće…