Posts

Showing posts from October, 2015

Večeras

Image
Večeras izlazim sama.
Bez partnera, drugarice, kume.
Bez neke posebne pripreme, šminke, štikli.
Ne idem da tražim muža, seks za jedno veče ni ludilo od zabave.
Nameravam da odem do kluba u kome će biti odlična muzika, kako mi je javila ptičica koja će večeras da bira muziku. Jedino što mi je smešno je što je ptičica već ljubomorna što mora da radi, i neće moći da mi pravi društvo. Kaže, odbija i da uopšte pogleda ka meni. Ljubomoran je na one koji će da mi prilaze da me nešto pitaju, da pokušavaju da budu duhoviti, da mi se približe.

Otići ću na jedno piće, poslušaću par pesama i prošetaću centrom grada do kuće. Ne nameravam da gledam u telefon, niti da se slikam, snimam ljude oko sebe. Problem u najavi je što takva, nezainteresovana da privučem pažnju, najviše je privlačim. Žensku i više nego mušku. Uživam u tim trenucima kada slušam muziku koju volim i ne mislim baš ni o čemu. Ponekad pogledam grupe devojaka, sređenih do maksimuma. Naspram njih, grupe momaka, lepih, zategnut…

Toljaga je iz raja izašla

Image
Večeras sam dobila savet koji nisam tražila. Obično od toga dobijem trnjenje po sedalnom delu, ali ovaj savet pokusavam da shvatim ozbiljno jer je i tema ozbiljna. Reče mi jedan četrdesetogodišnjak: "Ako ti se neki muškarac sviđa, ti ga odbij da bi mu bila interesantnija i da se više trudi oko tebe". A, što da se trudi još više, ako mi se već sviđa?
Na prvo razmišljanje, glupo je. Na malo dublje razmišljanje, ništa ja tu ne kapiram. 
Kad mi se neko sviđa, treba da ga odbijem, da bi se on zainteresovao. A šta da radim ako mi se ne sviđa? Da ga bacim lavovima?
Šta muški um osmisli, žena ne moze ni da sanja.
Da li stvarno muškarce pali odbijanje? Ne vidim ni jedan realan razlog da odbijem nekog ko mi se sviđa. Nisam ispala iz serije "Seks i grad". Nosim kineske cipele kojima se klizaju đonovi, nemam 42 kg sve sa krevetom, nemam iPhone i onaj laptop sa jabukom a i ovaj blog mi se slabo čita. Možda samo treba da ukovrdžam kosu i metnem svoj poster na neko vozilo GSP-a. U Njuj…

Volja i put

Image
Šta je to bilo bolje nekad nego sad? Svašta i ništa.
Bili su bolji sladoledi na štapiću. Kisela voda "Radenska tri srca". Kobasice iz Bogdankine mesare. Kaputi koje mi je Dobrila šila. Čizme koje je "Obuća Beograd" pravila da ti traju ceo život, isto kao i kuhinjski elementi iz "Treske". Rešo, koji sam kupila od čeških kampera, kad su se pakovali da idu kući. Brakovi, u koje se ulazilo za dok nas smrt ne rastavi. Poslovi u državnim firmama, od 07-15h, sigurna plata, kredit za "Zastavu 101". Metri Tolstoja i sestara Bronte, kupljeni preko sindikata da ih sve buduće generacije čitaju, a i da se slažu uz boju troseda.
Hleb je hleb, ali je onaj nekad pravljen da traje dok se ne pojede, a ne samo jedan dan, kao ovi današnji hlebovi u kojima ima više aditiva i hemije nego brašna. Moja baba je jela čvarke za večeru i vanilice pravila sa domaćom mašću. Doživela je 95 godina a nikad nije probala ovseno brašno, đumbir i kokosovo ulje. Nije pila šaku leko…

Kako roditelji kvare svoju decu

Image
Nikad nisam bila spremna da postanem roditelj, iako je u mojoj 35. godini test pokazao da sam trudna. Poznajući sebe, plašila sam se odgovornosti koju roditeljstvo donosi zrelim osobama. Nisam bila zrela, u tom smislu, i to nema veze sa godinama. Bili smo na početku braka i zajedničkog života i trudnoća mi je bila još jedna ogromna promena.
Sve mi je bilo stresno, od početka do kraja. Dobila sam u ruke smotuljak i papir da izađem iz porodilišta. Nu uputstva ni garantnog lista. Doneli smo je u korpi kući, a srećni otac je korpu stavio na sto, baš kao kad bi doneo pune torbe sa pijace. Po sred stola. Kao kesu sa krompirom. Spavala je, isto kao što i danas može da zaspi bilo gde.
Proučavala sam to malo biće i kako, kao roditelji, utičemo na nju i njen razvoj. I dalje sam se plašila koječega ali sam se bar trudila da to ne bude očigledno. Ipak sam mama a mame su neustrašive. Imaju odgovore na sva pitanja, u svim situacijama umeju da se snađu, uvek znaju šta treba. Ja sam bauljala u mraku…

Reči koje svako razume

Image
Povremeno napravim reviziju svog telefonskog imenika. Sve koje ne prepoznam odmah, brišem. I one sa kojima se nisam čula ili videla u protekla tri meseca. Oni koji se javljaju samo kad im nešto treba, naći će me sami. Imenik tako za čas sa 150 kontakata dođe na realnih 100. Od toga je 3 za pozvati u svako doba dana ili noći. Zadovoljna sam.
Nisam statična, upoznajem nove ljude, i u poslu i privatno. Ono što je većini svojstveno je da nisu nasmejani. Nemam pojma zašto i ko ih je toliko naljutio, da bi svojim mrkim facama izgledali odbojno umesto privlačno. Pri tom, ne mislim na privlačenje parova, nego na ono kad pogledaš nečije lice pa ti je lepo, prijatno, osetiš neku lepotu koja nije fizička. Milo ti je što deliš vazduh sa nekim, nebitno da li je to osoba koju vidiš u autobusu, u koncertnoj dvorani, u kafani ili bolnici. Osetiš dobru vibru. Ne retko se dešava da posle par rečenica sa nekom osobom zatreperi osećaj kao da se dugo znamo, a ne podseća me ni na koga već viđenog. Tu povu…

Dragi dnevniče (3)

Pre dva dana, visoka temperatura me pomerila iz mesta. Običnu prehladu sam, opet, pokušala da prebolim u trku ali nije mi se dalo. Oborila me da nisam znala šta me je snašlo. Iako mislim da sam stena, da sve umem i sve mogu, toplomer me je demantovao. Ukućani su navikli da mi nikad nije ništa, pa nisu ni primetili da sam bolesna. Valjda se za neke ljude podrazumeva da im stalno nešto fali i da kukaju, i za neke druge da ćute i ne žale se.
Shvatih koliko su ljudi, uopšteno govoreći, bezobrazni. To, što mi se u 46. godini otvaraju oči, direktna je krivica mojih roditelja, koji su me vaspitali da je ceo svet dobar i da i ja treba da budem dobra, da bi sve bilo u redu. U njihovoj bajci stvari tako funkcionišu. U mojoj ne. Godine su mi trebale da naučim da se ne potresam "šta će svet da kaže" i da živim kako mi prija. Još nisam sasvim uspela ali mi dobro ide. Povremeno me protrese nečija drskost pa me taman vrati u normalu, kad pomislim da važi sistem "kako daješ, tako ti s…

Drugioktobardvehiljadepetnaeste

Image
Pomislim ujutru, obući ću haljinu i obuću salonke sa tankim štiklama od 8 cm. Fensi i seksi. Iste sekunde pomislim na bolna stopala, stajanje, prevoz, trčanje sa kraja na kraj grada... Bude mi žao mene. Pomazim ih pogledom i obujem Timberland cipele za drvoseče, za sve uslove, uključujuci i nuklearni rat. Upravo tako izgleda moj radni dan.
Krene sve normalno, odem do Maksija na pijaci pre posla, i iz pijace izađem sa 8 kg bresaka. Za džem. Koji sam već skuvala ali kud ćeš u zimu bez zalihe zimnice u količini koja bi nahranila rusku vojsku. Prase u zamrzivaču više nije popularno. Jedva sam se odvikla od pakovanja boranije, graška, malina i sličnog. Ima da se kupi, kome treba, a meni treba maksimalno dva puta u godini. Svega ima u tim đavoljim prodavnicama. Pola ne znam čemu služi. Kad sam bila mala, divila sam se kako izgledaju prodavnice u američkim filmovima. Red paprika crvenih, pa žutih pa zelenih, ko da ih je neko molov'o. Sve iste. Ni jedna trula ili kriva. Stiže 21. vek p…