Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-10-11

Dragi dnevniče (3)

Pre dva dana, visoka temperatura me pomerila iz mesta. Običnu prehladu sam, opet, pokušala da prebolim u trku ali nije mi se dalo. Oborila me da nisam znala šta me je snašlo. Iako mislim da sam stena, da sve umem i sve mogu, toplomer me je demantovao. Ukućani su navikli da mi nikad nije ništa, pa nisu ni primetili da sam bolesna. Valjda se za neke ljude podrazumeva da im stalno nešto fali i da kukaju, i za neke druge da ćute i ne žale se.

Shvatih koliko su ljudi, uopšteno govoreći, bezobrazni. To, što mi se u 46. godini otvaraju oči, direktna je krivica mojih roditelja, koji su me vaspitali da je ceo svet dobar i da i ja treba da budem dobra, da bi sve bilo u redu. U njihovoj bajci stvari tako funkcionišu. U mojoj ne. Godine su mi trebale da naučim da se ne potresam "šta će svet da kaže" i da živim kako mi prija. Još nisam sasvim uspela ali mi dobro ide. Povremeno me protrese nečija drskost pa me taman vrati u normalu, kad pomislim da važi sistem "kako daješ, tako ti se vraća".

Prvo su me pokidale svađe sa bivšim mužem. Ostajala sam zatečena nad onim što je bio u stanju da mi kaže,  u nameri da me ponizi, uvredi, obezvredi. Uvrede sam shvatala lično i ostajala nema, sa pitanjem da li sam stvarno toliko loša? Bujice ružnih reči i događaja pokrenuli su moj inat i odbrambeni mehanizam. Naivno i dečije, jer sam vaspitana da su svi dobri i fer, pokušavala sam da ružne reči vratim onom ko mi ih je uputio, na isti način, i ostala potpuno zgrožena saznanjem šta sve mogu i umem. Probudilo se neko zlo u meni, uplašilo me beskrajno. Ako ružno mogu da mislim i govorim, da li sam postala i sama zla? Vremenom sam našla mehanizme kako da to prevaziđem jer, definitivno, na ružno ne treba odgovoriti ružnim. Uvek postoji drugi, mirniji način kako to da se prevaziđe i preživi.

Sa nekim drugim ljudima imala sam drugačije mehanizme da se odbranim od zloga, i vremenom sam shvatila da mi je postalo teško da se pored nekoga opustim. Promenila sam okruženje i stekla nove prijatelje i nove neprijatelje. Postala sam nepoverljiva prema ljudima, što opet nije dobro, ali je manje loše nego verovanje da su svi dobri. Ono što me je danas potuklo, kao činjenica, je neko zlo koje je sve prisutnije među decom. Da li to uče u kući? Da li svoje dete treba da vaspitam da gazi preko drugih da bi ostvarila svoj cilj? Da, mora da bude borac za sebe i svoje mesto u svetu, ali mora da nauči kojom vagom da odmeri kako prema kome da se ponaša. Devojčice su mnogo promućurnije od dečaka, u početku pubertetskog doba. Pametnice koje sve znaju, a noću i dalje grle svoje mede i lutke... Devojčice sa stavom, sa mišljenjem i argumentima zašto su u pravu u odnosu na ostatak planete... Dečaci im zaista nisu ni do kolena, oni i dalje skupljaju sličice i jure za loptama, dok ove male pametnice smišljaju kako da postignu ono što naume.

Sve ovo pišem zbog jedne, sada već mlade žene, koja je od malena učena kako da se dobro uda. Naivna, kakva sam oduvek, ne bih to ni primetila, da mi njena majka davno nije rekla da žensko dete moraš da učiš kako da se ponaša da bi dobila ono što je zamislila. Ja sam sve postizala samo ljubavlju, radom, na pošteno... Nije mi palo na pamet da se i to uči. Gorepomenuta devojka danas ima svoju porodicu i decu, kuće, džipove, dadilje-pomoćnice-peglaljke, karijeru uspešne domaćice koja se "dobro udala pa joj ništa nije skupo". Na ulici više ne ume da kaže "Dobar dan" ali joj odlično ide brza vožnja kroz bare i kupanje prolaznika. Da me talasi njenog džipa nisu zalili, ne bih joj se ni imena setila. Ni čemu je, od malih nogu, majka učila. Gazi, da te ne pregaze, pa da se u rodni kraj vratiš po etiketu one što je u grad otišla da uspe a nije uspela. Taj strah se genima prenosi.

I dalje mislim da je Dobro veće i moćnije nego Zlo i da su maniri, čiste misli i zdravo srce i dalje na ceni. Ne umem da prodajem ljubav, seks i sebe. Da ljudima pričam kako su dobri ako nisu, da su lepi ako i oni znaju da nisu lepi, da trepćem i klimam glavom kao lutka jer nisam lutka. 

Dragi dnevniče... Idem da pečem paprike. Nemam muža čije pare mogu da kupe sve. Čast svakome, a mirna savest meni, iako nikad neću naučiti sa koliko nula se piše sreća. Nije sve u manipulaciji, ima nešto i u ljubavi.




No comments:

Post a Comment