Um, drum i ostalo

Neke davne godine, kod prijatelja na slavi se sastalo društvo. Da ne ulazim u dublju priču o samom načinu proslavljanja, nisam kompetentna, ne slavim a od tada i ne idem na slične događaje. Prijatelji ne zameraju. Znaju da volim jasne principe i poštovanje istih pa, ako ću da se držim narodne tradicije, to će biti po svim pitanjima. Taj bračni par sam sretala, kod prijatelja, samo u svečanim prilikama. I to mi je bilo previše. Negde između supe i sarme krenula je priča o tinejdžerima, koliko su drugačiji od nas u istom životnom dobu. Mnogo su slobodniji da izraze svoj stav, za razliku od nas sa 13 godina. Nas je mučio nedostatak informacija o svemu što nas je zanimalo. Danas tinejdžere muči previše informacija, pogubljeni su među Internet sadržajima. Uglavnom, gospođa uredno  negovane plave kose upitala me je kako je biti majka tinejdžerke. Kako je, u našoj kući, disko bio tek u fazi zagrevanju podijuma, rekoh da nije baš kako sam očekivala i da sam srećna što danas nisam tinejdže

Ne, nećemo da rezimiramo godinu. Ni da podvlačimo crtu. Život nije kafanski račun. Ovu 2019. smo provukli kroz živote i sledeća stiže, hteli mi ili ne. Šampioni moje 2019. su ljudi koji su mi pokazali svoju suštinu. Oni koji svoje mišljenje nose kao svoju kožu. Oni koji su jednostavni i isti uveče i ujutru, principijelni i dosledni. Oni koji su autentični. Svoji. Bez selekcije prilike i društva. Svi koji su otišli i svi koji su došli. Ljudi koji su menjali stavove zavisno od vetra. Posebno one tvrde, dugogodišnje, u koje su se kleli. I svojim proglašavali mišljenje muža ili mame, podrazumeva se. Meni je to skroz OK. Ljudi se menjaju. Nisam drvo. Imam noge i ne predstavlja mi problem da odem od svega i svakoga ko mi ne prija. Umesto klasične čestitke, poželeću vam da pre dolaska 2020. popravite sebe. Da utegnete šrafove na rasklimatanom strpljenju i oslabljenoj volji, da izoštrite realnost. Želim vam da ojačate ono gde ste slabi, da oduzmete od Ega a dodate u polja

Čudo su ove društvene mreže. Za sve generacije. Deca, sa njih, uče o životu misleći da je sve kao na Instagramu. Kult savršenstva se nameće sa svake flešujuće objave. Deca ko deca... Svi smo maštali i leteli visoko pa smo se, kroz godine i starenje, prizemljivali. Nekada bez ozleda a nekada vrlo bolno ali sve su to faze kroz koje čovek, neminovno, prolazi tokom sazrevanja. Trudim se da ne poklanjam previše pažnje sadržajima koji nisu u mom primarnom krugu interesovanja. Vreme se izmigolji neverovatno brzo a meni je vreme (posebno slobodno) jako dragoceno. Kao i svima, društvene mreže su me zbližile sa ljudima koje nikada nisam videla. Sa nekima delim interesovanja o kuvanju, sa nekima o životu, umetnosti, svi su u svojim virtuelnim krugovima i fino to funkcioniše iako se nikada nismo pogledali u oči, direktno, sedeli jedni preko puta drugih i pričali o tim istim, zajedničkim, temama.  Upoznala sam i neke koje je, primarno, spojila želja za učenjem o sebi a onda su razvijale n

Dan borbe protiv nasilja nad ženama, bla truć. Po netu se dele mudre misli komičara, lica željnih lajkova i pažnje, nešto poput epidemije srca i sličnih gluposti kada je Dan borbe protiv kancera dojke. Kao što su, i tada, najtiše one koje su se izborile (ili se bore) protiv kancera, tako su i sada najglasniji i najaktivniji oni što su, o nasilju, čuli rekla-kazala ili pročitali u medijima kako je "tamo neka nesrećnica" stradala od ruke svog izabranika. I ovaj put, bez šećerenja stvarnosti i činjenica, pokušaću da objasnim šta je to porodično nasilje i šta je sve nasilje nad ženama, obzirom da im je jedan od većih problema prozivka na polnoj osnovi, zato što su blogerke ili frizerke ili programerke. Koliko je jednostavno rešiti njihov problem, čudo neviđeno! Koliko vas, što ste se upeli da date svoj stav o nasilju, znate kako krcka hrskavica nosa kada je pijani muž zakuca pesnicom? Koliko? Da li ima spremnih da se dobrovoljno jave ili da prozivam, što bi rekla nastav

Neke roditeljske priče me žuljaju, ovih dana. Ne kažem da sam, danas, spremnija da budem roditelj nego što sam bila pre 15 godina. Jedino na šta sam spremnija su faze odrastanja deteta koje su već prošle. Sa ovim novim se baš i ne snalazim uvek ali idemo dalje, i dete i ja, najbolje što umemo. Odavno me muče neka roditeljska pitanja pa me baš zanima vaše mišljenje. Radujem se komentarima. Roditelji kupuju samo organsku hranu, sa brda i planina, onu što je rasla na pažljivo biranoj lokaciji, bez dodataka hemije i slično. Jedu se amarant i goji bobice, pahuljice, pije se samo filtrirana i flaširana voda, u stanu su higijenski uslovi kao u apoteci. Ako dete ugazi u blato, odmah je drama, da ne pominjem ako nagazi nešto drugo. Grickalice su od ovsenog brašna i industrijski ne obrađenih sastojaka. Prave se samo slatkiši od urmi, suvog organskog voća, najfinije brazilske čokolade, sa stevijom, šećera nema ni u tragovima, brašno u kolačima nikad nije belo jer gluten, jer alergije....

Često viđam slike sa kojekakvih seminara i radionica. Divim se ženama koje na sve to stižu i, kada izađu, znaju u šta su investirale svoje vreme i svoj novac. Jednako često, čujem da polaznice, posle pola sata, ne umeju ni u dve rečenice da prepričaju šta su čule i naučile. Ovo drugo, posebno. Uglavnom vrte 10 fraza o božanstvenosti i snazi žene, majke, kraljice i boginje. Sa akcentom na boginje. Strpljivo i vrlo zainteresovano pokažem interesovanje da i ja naučim nešto o toj čuvenoj "ženskoj energiji", ličnom procvatu i buđenju žene. Verovatno grešim negde. Mene, kao ženu, budi alarm ili, eventualno, zvuk đubretarskog kamiona u susednoj ulici, oko 6h ujutru. Obično ne znam kako se zovem, kad se moja ženska energija i ja probudimo. Kao bez glave, jurim da dovršim grašak i izvadim veš koji se prao dok je jeftina struja, da ga okačim na vreme inače će da me čeka u veš mašini, do uveče. Neke fine i učene žene su pokušale da mi prepričaju te seminare. Kao, treba da si sr

Umorna sam. Od ispravljanja tuđih brljotina, u poslu. Od rada umesto drugih jer "Tebi je to 5 minuta, nemoj da sad angažujemo čoveka samo zbog toga". Od čekanja, da svako završi svoje prioritete pa ako me se seti... Od završavanja svega što, moji najbliži i najdraži, neće da urade. Od nemanja godišnjeg odmora ove godine. Od putovanja gradskim prevozom, sa kraja na kraj grada, tek sat i po mi treba da odem i isto toliko da se vratim. Od tuđeg umora. Od rada za slavu koja ne plaća račune. Od izbegavanja rešavanja problema, jer je lakše živeti sa problemom nego preuzeti odgovornost šta i kako dalje, kad se problem reši. Od duplih standarda. Od slušanja priča ljudi koji nemaju šta da kažu i u tome su izuzetno opširni. Od davanja preterane važnosti nebitnom. Od prazne rolne od toalet papira. Od "Mama, kupi mi hamer, tebi je usput" jer se podrazumeva da je mami sve usput i na pravcu. Od ispunjavanja kulinarskih želja. Od  onih što sami sebe hvale toliko d

Bio je mlad i uspešan. Sve čega bi se dotakao, pretvarao je u profit. Porez nije plaćao nikome. Bahatio se sa lako stečenim, kao da je palo sa neba. Možda i jeste. Nekima lako dođe bogatstvo, nekima lako dođe siromaštvo. Bitno je da se kolo okreće. Onaj ko je gore... Ne vidi onoga koji padne dole. To je prirodno. Njegovi vršnjaci su se pitali, kako je ispod prosečan đak tako uspeo u životu? Retko ko se pitao da li je zaista uspeo ili je to samo privid, iluzija, mehur od sapunice a on momak koji je iskoristio trenutak. Drugi su mu stvorili profit. Njegovo je bilo da im šareni sadržaj skupo proda i odlično mu je išlo. Bio je vredan, lepo vaspitan, simpatičak momčić. Idol tuđoj deci, koja su shvatila da uspeh dolazi lako, bez mnogo škole, pročitanih knjiga, naučenih formula, seciranih žaba, bez naučenih reka iz oblasti istočne Evrope. Često su zapitkivala svoje umorne roditelje, da li je i on morao to sve da uči? Nikome nije bilo jasno zašto se, sa dva završena vikend kursa zgrću p

Imam kupca za stan. Ustvari, nemam. Kupcu se stan jako sviđa i klik za transfer novca ga deli od kupovine ali se njegovoj ženi nešto tu ne sviđa. Kaže, nije po feng shuiju. Valjda zmaj nema dovoljno prostora da leti. Ne znam kako se feng shui menja po padežima ali znam da njima ne želim da prodam stan, sve i da se predomisle. Ni za 5000 EUR više, da ponude. Biram da neću. Tako sam u mogućnosti. Ja mogu kako hoću a taj muž neka bira kako će i dokle. Kupujem stan. Tačnije, dva stana. I svi čekaju da se proda ovaj feng shui. Sve je jednostavno. Ako ti se ne sviđa ulaz okrenut ka zapadu, pred zgradom se orjentiši i ne prljaj mi tepihe i ne troši moje vreme.  Ti ljudi, koji turaju nos u sve ćoškove, kuckaju po nameštaju da se uvere da li je pravo drvo ili samo onako, oni kojima je dosadno pa se prave da su kupci... Manite me. I bez njih imam dovoljno posla. I diskus herniju. Možda čak dve. Jutros je bus žurno uleteo u krivinu, umalo nisam izletela po tangenti. Sad me i rame boli. I

"Ljubavi, šta želiš za ručak? Pire i lovačke šnicle, punjene paprike, musaku od tikvica, makarone sa sirom? Šta ti se jede?", upitala ga je slatkim i cvrkutavim glasićem, kao i svakog drugog dana.  On je bio baš fino vospitan. Vaspitanje, to je ono balkansko, preko kolena a vospitanje je predjelo, supa, rinflajš, pohovane šnicle, grašak, sveže barene ljutkaste somborke i štrudla sa makom ili orasima. Da pravila ne bi bila jako stroga, njegova mati je imala pravo da izabere fil i to svake nedelje. Bio je iz veoma fine porodice, gde se znao rad, red i disciplina. Ručak nedeljom u 13.15 jer otac dolazi sa posla u 12.50 i, dok se presvuče i omiriši aromu supe sa šporeta, pravo je vreme da se sedne za astal. Ne bilo kako, već po redu i značaju. Prvi se posluži otac pa majka pa on pa mali bata. Nema držanja laktova na stolu. Nema suza "neću supu, hoću šnicle". Rad, red, disciplina. Do 14h se ne ustaje od stola, sve da ti na nogu padne jež, boli te stomak, imaš temper

Za brak, u kome nismo ispunjeni, srećni i zadovoljni, postoji više rešenja. Od konsultacija bračnog terapeuta, promena na ličnom planu, pokušaja da se oživi ono zbog čega smo ušli u brak i mnogih drugih pa sve do razvoda.  Ne prihvatam rečenicu "Bolje dobar razvod nego loš brak". Ne postoji dobar razvod. Ne postaje se srećan, posle razvoda. Niko, ni razvedeni parovi ni njihova deca, posle razvoda nije isti kao pre. Razvod je krajnje rešenje bračne zajednice, kada iscrpimo sve što možemo i umemo. Čuda savremene tehnologije i brz ritam života dovode do lakšeg upoznavanja ljudi koji traže "svoje polovine". Ja sam od onih koji zastupaju tezu da smo svi celine i da, samo takvi, možemo da se pronađemo. Nismo mašinski sklopovi kojima fale delovi iako mnogi, koji su još u braku, traže osobe koje će da popune praznine u njihovim životima. Ako među partnerima nema kvalitetne komunikacije, dobrog seksa i želje da zajedno nastave život, pojava trećeg lica neće

Ženski rod, u Srbiji, naučen je da preživljava. Ne da živi. Mi, koje smo odrastale u vreme turbulentnih devedesetih, morale smo da postanemo ratnice. Ne one bukvalne, više žene koje umeju da se snađu i prežive u svakoj situaciji. Od onih, kad nije bilo materijala za naše ženske potrebe pa smo se dovijale kad bi, u nekoj seoskoj radnji daleko od Beograda, pronašle vatu i bezdušno pokupovale, da se nađe jer je kriza i nema. Bilo je momenata, u našoj istoriji, kad su dezodoransi i sapun bili luksuz gori nego posle II svetskog rata. Preživele smo, i inflaciju i ratove i svašta, uz redovan život, školovanje, odrastanje. Od malih nogu smo učene da radimo, učimo, pomažemo u čišćenju kuće, kuvamo, idemo na treninge, da se raspadamo od umora jer smo žene i tako treba. Sada, sa 50 godina, znam da tako ne treba. Detinjstvo smo osetile do polaska u školu, posle toga su se obaveze nizale svakodnevno. Neću i ne mogu, ne umem... To nisu bile poželjne reči, niko nije pitao da li umem i hoću ne

Život, usponi i padovi, bol u grudima, mamografija. I kvržica. Dosadnu jesen, pre par godina, jedna kvržica je učinila prilično dinamičnom i neizvesnom. Hitan uput hirurgu onkologu, snimanja, čuda i doktorkin zamišljen pogled. "Za pola sata je konzilijum, pravo niz hodnik, levo pa se vidimo kad izađete". Izbauljala sam iz ordinacije, predala lekarsku dokumentaciju, izašla i zapalila cigaretu. Šta je, da je, samo da tih pola sata do konzilijuma prođe što pre. Sedela sam na zemlji, pod kestenom, u bolničkom krugu. Sa hiljadu miliona misli u glavi. U 11h sam ušla u hodnik u kom zajedno plešu život i ono drugo. Levo su pacijenti koji čekaju konzilijum. Desno je hodnik ka hemioterapiji.  Levi uplašeno gledaju u desne, koji tiho dolaze i odlaze. Desni ne obraćaju pažnju na leve, oni su to prošli već. Valjda je neko primetio da nisam sva svoja pa sam sela, da bih, ubrzo, ustupila mesto nekom starijem. A pod pod nogama, kao da je mašću bio premazan, samo se migoljio i bežao,

Tačno, posle dvosatnog roditeljskog pre par dana, lično sam se uverila na šta liči školski toalet. U istu školu sam išla pre 35 godina, kad je bila nova pa znam kakav potencijal ima. Ili je imala, pred kraj prošlog veka, pre digitalizacije i ostalih zacija, dolazi kanalizacija kao jedna od infrastrukturnih neophodnosti za ljudski rod. Nastavnici su u panici od elektronskih dnevnika, ne retko ih nazovu električnim dnevnicima i mnogo se plaše da ne okinu klik na pogrešno mesto. Dok ne iznabadaju sve što moraju, kao i lekari koji više kuckaju sa dva prsta nego što imaju vremena da se posvete pacijentu, doći će neki novi klinci kojima će to biti smešno. Umesto pdf udžbenika, imamo n izdavača i programa i koječega obaveznog da se kupi, tu oblast niko nema interes da digitalizuje. Što bi, ionako sve to ide preko kičme đaka, bukvalno. Natovari na đaka, i fizički i u smislu učenja, da piše i briše dok ne obnevidi. Posebno roditelji vole da brišu znanje predhodnih vlasnika udžbenika. Kao n

Ne volim šminku, bar ne u obliku u kom se danas to sve nanosi. Lepa žena lepe duše nema potrebu da ističe lepotu. Vidi se i iz stava i iz manira. Ne postoji kozmetika koja će, od zle i maliciozne, da napravi dobru dušu. Samo će da zamaže fasadu. Sve je to stvar ličnog doživljaja lepote. Poštujem i one što mažu hajlajtere i bronzere i prajmere i koješta. Svako ima i lice i dupe, pa neka neguje kako misli da treba. Slučajno mi pade na pamet ta tema, dok sam sebi pravila kafu, jednog lenjog letnjeg jutra. Onakvog, kad je samo njegova bela majica dovoljna da istakne lepotu, dok se ćuti u kafi. Nirvanu je prekinuo poziv sa nepoznatog broja. Znate ono stanje koje nema ime, kada vas iz totalnog blaženstva i mira cimne zvuk vibracije telefona... Kad vidim nepoznat broj, odmah pomislim da se neko od mojih roditelja izgubio na putu od prodavnice do kuće, pao i slomio kuk. Sa druge strane, cvrkutavi glas.  Posle par rečenica i jednog srka kafe, shvatih da nepoznato devojče nudi šminku i

Povremeno pratim srpske blogere. I "blogere". U roku od par dana, kod četvoro su se pojavili tekstovi o njihovim bolestima. Šta tu nije čudno? Trend žrtve. Egoizam i narcizam. Prateći novinske naslove, koji obiluju scenama nasilja senzacionalistički opisanim, stekla sam zaključak da je, opisivanje sebe kao žrtve, odlična zabava. Pisac se prikazuje u stilu "jadan ja". Fantastičan lepak za empatiju i "znam kako ti je, i ja sam jadan" iz ugla čitaoca. Svako, zdrave pameti, pomislio bi da tu nešto nije u redu ali trend jadnih žrtava napada sa svih strana. Suština je u tri aspekta: - Privući pažnju mase, posebno žena. Poznajući muški način razmišljanja, znam koliko se ne pale na jadnost osim onih koji su tako vaspitani, da žena pišti a on da bude spasilac. Mali igrokazi za dva glumca, jeftine predstave za familiju, to je OK. Kada publiku čine žene, super se spoji njihova jadnost sa jadnošću "blogerke" i super im je tako udruženim, ne voljenim