O autentičnosti i drugim demonima

Povremeno pratim srpske blogere.
I "blogere".
U roku od par dana, kod četvoro su se pojavili tekstovi o njihovim bolestima.
Šta tu nije čudno?

Trend žrtve.
Egoizam i narcizam.
Prateći novinske naslove, koji obiluju scenama nasilja senzacionalistički opisanim, stekla sam zaključak da je, opisivanje sebe kao žrtve, odlična zabava.
Pisac se prikazuje u stilu "jadan ja". Fantastičan lepak za empatiju i "znam kako ti je, i ja sam jadan" iz ugla čitaoca. Svako, zdrave pameti, pomislio bi da tu nešto nije u redu ali trend jadnih žrtava napada sa svih strana. Suština je u tri aspekta:
- Privući pažnju mase, posebno žena. Poznajući muški način razmišljanja, znam koliko se ne pale na jadnost osim onih koji su tako vaspitani, da žena pišti a on da bude spasilac. Mali igrokazi za dva glumca, jeftine predstave za familiju, to je OK. Kada publiku čine žene, super se spoji njihova jadnost sa jadnošću "blogerke" i super im je tako udruženim, ne voljenim, terorisanim i na razne načine supresiranim.
- Senzacionalizmu. Što su eksplicitniji opisi jadnosti (ako ima scena sa krvi do kolena ili bar dramatičnim slikama sa neta, dijagnozama, direktnim prenosima iz bolničkih čekaonica, još ako ima neka slika sa infuzije ili bar davanja krvi, woohooo! Publika voli krv, kakogod, i cevčice, bolničke krevete i izraze lica kao da ispadaju sitna creva.
- Ignorisanju pozitivnih događaja i osećanja. Ukoliko bi se autor drznuo pa napisao kako je život lep, kako je jednostavno pronaći izvor sreće, kako je lako videti radost u svakodnevnim i običnim stvarima... O maj gad! Pa, ko je autoru, za početak, dozvolio da bude srećan? Kako se usuđuje da, u opštem beznađu (što realnom što forsiranom) sme da se šali, smeje, raduje životu? Kako ga nije sramota da ima svoje mišljenje i to pozitivno? Još ako ima ličnu fotografiju to da dokaže...  Cccc.

Jer... Srećnost se ne toleriše. Jadnost je poželjna alatka za skupljanje jeftine pažnje ali daj šta daš, pažnju kako god. Nije bitna niša ni tema ni oblast o kojoj se piše. Daj megabajte jadnosti, nahrani srce gladno pažnje i svi su srećni, i žrtve i spasioci.

Neke ljude obožavam da čitam.
Dosledni su svom pravcu.
Ne lože se na popularnost a imaju je, zasluženo.
Ne prodaju maglu.
Imaju kredibilitet, bez obzira da li pišu prozu, recenzije šminke, o gajenju cveća ili o modernim haljinama mantil kroja.
Milina je videti iskrenost na njihovim licima i u njihovim rečima.
Spojiti njihove misli, reči, ponašanje u pravu liniju koja se nastavlja i trajaće.
Ne ulepšavaju stvarnost niti daju važnost nebitnom.
Gađaju u suštinu i pogađaju u metu. Uvek, nepogrešivo i to ih čini Posebnim.
Srećnim i doslednim sebi, čitaocima, svetu.

U kraljevsvu slepih, jednooki je kralj.
U svetu jakih i moćnih, kraljevi i kraljice su autentični.
Svoje krune nose zasluženo, radom. Ne jadom.
Iskrenošću kojoj ne treba verifikacija. Bez poziranja, lažnih osmeha i plastičnog sjaja.
Njihove priče dolaze iz svetle tačke u srcu i kače se direktno u čitaoce.
Foliranja bez, nebitno da li ih zovemo piscima, autorima ili blogerima.
Oni svoju sreću nose sa sobom i imaju magiju da je prenose kroz svoje tekstove.

 

foto: lična arhiva