Amazonke sa Save i Dunava

Ženski rod, u Srbiji, naučen je da preživljava.
Ne da živi.

Mi, koje smo odrastale u vreme turbulentnih devedesetih, morale smo da postanemo ratnice. Ne one bukvalne, više žene koje umeju da se snađu i prežive u svakoj situaciji. Od onih, kad nije bilo materijala za naše ženske potrebe pa smo se dovijale kad bi, u nekoj seoskoj radnji daleko od Beograda, pronašle vatu i bezdušno pokupovale, da se nađe jer je kriza i nema. Bilo je momenata, u našoj istoriji, kad su dezodoransi i sapun bili luksuz gori nego posle II svetskog rata. Preživele smo, i inflaciju i ratove i svašta, uz redovan život, školovanje, odrastanje.

Od malih nogu smo učene da radimo, učimo, pomažemo u čišćenju kuće, kuvamo, idemo na treninge, da se raspadamo od umora jer smo žene i tako treba. Sada, sa 50 godina, znam da tako ne treba. Detinjstvo smo osetile do polaska u školu, posle toga su se obaveze nizale svakodnevno. Neću i ne mogu, ne umem... To nisu bile poželjne reči, niko nije pitao da li umem i hoću nego sam imala spisak obaveza, bez prilike da ih preskačem ili odlažem. Rad je bio ultimatum, ne volja. 

Godine su se nizale a nama niko nije dao dozvolu da živimo. Niko nije rekao da ne moramo da izgorimo od obaveza i odgovornosti, od preuzimanja tuđeg tereta na sebe. Niko nije rekao da imamo pravo da se odmorimo, da legnemo i spavamo kad smo umorne, da odemo kod frizera i kad nije svadba, da možemo u poslastičarnicu i kad se ništa ne slavi. Da možemo da čitamo, ako nam se čita, da možemo na vikend same jer nam tako prija... Nametnut ritam nas je mleo, neprimetno, samleo nam detinjstvo i mladost i divne godine. Sada, iz ove perspektive, mogu samo da plačem za svim što sam propustila brinući da li sam sve uradila kako treba i šta će ko da kaže. Razočaravanje roditeljskih autoriteta nije postojalo, kao opcija. Formirane smo kao poslušna vojska žena naučenih da prežive u svakoj situaciji. Da napravimo ručak kad u frižideru nema ništa, da izmislimo pare za plaćanje računa, da radimo dva posla, da nam je odmor luksuz a ne potreba, da su dečije potrebe iznad naših jer dete ne može u jesen u tesnim cipelama a mi možemo u raspadnutim, jer smo majke i moramo da se žrtvujemo zbog porodice, muža, dece, posla, vanzemaljaca.

To prinošenje lične žrtve na oltar sveta me sve više žulja. Neću da budem na usluzi svima, nasmejana prema svima, poslušna svima, domaćica u čijem stanu nema mrve ni prašine. Hoću da, prezaslužene vikende, provodim pored reke, u drugom gradu, sa njim ili sama, hoću da idem na auto trke, da se vozimo na motoru i baš me briga da li je to primereno mojim godinama, statusu i šta će svet da kaže. Moj život pripada meni, trebale su mi godine da to smem glasno da izgovorim i još toliko vremena da počnem da živim upravo tako. 

Više nemam ambiciju da se svima svidim, da svima pružim sve što umem i mogu. 

Dosta je.
Predugo je trajalo ispunjavanje želja svima i nošenje tereta koji su mi drugi stavili na kičmu.
Ono što je najgori bag žena iz moje generacije je učenje da "muškarci hoće samo jedno". Muškarci hoće sto jedno, sve što su ih (iste majke koje su vaspitavale i žensku decu ali da budu "žrtve" u svim odnosima) učili da na sve imaju pravo. Nisam još čula muškarca koji kaže "Dao sam porodici sve a mene nigde nema". Žene to, svakodnevno, kažu. I još kažu da nisu učile ono što vole jer je nešto drugo bila ideja njihove porodice, i da nisu mogle da ispolje kreativnost jer su ih drugi gušili, i da su svirale violinu a htele da treniraju rukomet.

Nekada je bilo sramota imati stav i svoje mišljenje. Današnje mlade žene vrlo znaju šta hoće i na koji način, osvešćene da su sebi najvažnije na svetu i da im baš niko neće napraviti životne uslove, osim njih samih. Drago mi je što više ne moraju da budu žene ratnice, obučene da preživljavaju već rođene da budu ženstvene žene. Da imaju pravo na sve na ovom svetu, uključujući i dva parčeta torte i štikle od 10 cm, na džentlmene pored sebe i sve lepote ovog veka. Mučenice više nisu u modi.

DANAS je pravo vreme za karaoke, ples na dve leve noge, za spavanje u satenskoj posteljini. I za nošenje balske haljine i krune makar do pijace, za vikend u Pragu, za smeh sa prijateljima.
Pravi je trenutak za sebe. Sada i sutra i svakog dana.

Foto: Pixabay/Internet