Kako sam postala svoj lajf kouč

Život, usponi i padovi, bol u grudima, mamografija. I kvržica. Dosadnu jesen, pre par godina, jedna kvržica je učinila prilično dinamičnom i neizvesnom.

Hitan uput hirurgu onkologu, snimanja, čuda i doktorkin zamišljen pogled. "Za pola sata je konzilijum, pravo niz hodnik, levo pa se vidimo kad izađete". Izbauljala sam iz ordinacije, predala lekarsku dokumentaciju, izašla i zapalila cigaretu. Šta je, da je, samo da tih pola sata do konzilijuma prođe što pre. Sedela sam na zemlji, pod kestenom, u bolničkom krugu. Sa hiljadu miliona misli u glavi. U 11h sam ušla u hodnik u kom zajedno plešu život i ono drugo.

Levo su pacijenti koji čekaju konzilijum. Desno je hodnik ka hemioterapiji.  Levi uplašeno gledaju u desne, koji tiho dolaze i odlaze. Desni ne obraćaju pažnju na leve, oni su to prošli već. Valjda je neko primetio da nisam sva svoja pa sam sela, da bih, ubrzo, ustupila mesto nekom starijem. A pod pod nogama, kao da je mašću bio premazan, samo se migoljio i bežao, ka izlazu iz zgrade. Nije mi pomagalo mantranje ni zamišljanje karipskog ostva, ležaljke, palme i bisernog peska. Tu, u toj smrdljivoj čekaonici, zloslutnost je visila iznad svakog od nas. Tu, ljudi ne razgovaraju, kao u ostalim čekaonicama gde se samo čeka prilika da se neko zalepi nekome i počne priču o bilo čemu.

Ovde je moj strah pričao sa strahom onih oko mene. U najkraćem mogućem roku, moji životni prioriteti su se presložili, kao drva ispred kamina. Uredno i pod konac. Briga oko posla, veličine mog dupeta, asimetričnih obrva, kašnjenja na posao, dolaska zime, zimnice, svih ovozemaljskih budalaština... Nečujno je izašla iz mene. Zauvek. Dva pojma su se kristalizovala. Zdravlje i lično zadovoljstvo. Ono što je meni bitno, ne što je bitno mojoj mami, mom šefu, mom poslu, mom gradu,  mojoj domovini, mojoj planeti. Zadovoljstvo zlatnom jeseni, kafenisanje na splavu, milovanje sa rekom, moji ljudi, moja ćerka, moji prijatelji, neprijatelji, moje komšije, majstor koji mi popravlja bojler i veš mašinu, da, to je moj svet i samo je to bitno. Da JA budem radosna među onima koje sam izabrala, radeći ono što me raduje, na način koji meni prija. 

Nestala je griža savesti "šta ako pojedem dva parčeta kolača". Šta ako ovo ili ono... Jebalo mi se baš. Sve je to bilo potpuno nebitno u odnosu na dijagnozu sa kojom ću da izađem sa konzilijuma. Završilo se zahtevom da uradim još jedan ultrazvuk, koji sam, avaj, uradila dva sata pre toga ali se nisam setila da kažem a i glas mi je bio obojen adrenalinom, piskav i neprepoznatljiv. Sve je bilo OK. Idem dalje. Neka se pripremi sledeći... Zdavlje i ostale dijagnoze, kao na traci, smenjivali su se na licima svih nas koji smo taj konzilijum prošli.

Tog septembarskog dana, sličnog ovom današnjem, shvatila sam ko sam, šta sam, zašto više nikad u životu neću da pomislim da mi je dosadno, da nema nade, da je život besmislen. Kristalno jasno sam odlučila da mi sve nevažno postane realno nevažno a tu spada 99,9% problema i "problema". Obećala sam sebi, i ispunila čim sam se dočepala prve kopirnice u Studentskom gradu, da ću da objavim knjigu i da počnem sa savetovalištem. Mnogo jako sam se ispričala sa samom sobom i sa svojim demonima. U povratku, otišla sam na groblje, u posetu onima kojima je dijagnoza bila ona druga. Koji su prošli hemioterapije, borili se i izgubili. Došla sam kući i pročitala svoju knjigu, pogledala se u ogledalu, sebi stavila nevidljivu krunu i postala sam svoj najbolji prijatelj.

Nikad više, nikome nisam dozvolila da mi krunu pomeri. Da me, svojim ponašanjem ili projekcijom, pomeri iz ličnog zena. Tog dana, štošta je nestalo iz mog života i napravilo prostora za ono što volim i želim, čini me srećnom i celom. Saznanje koliko je život lep postalo je moja mantra. Nisam morala nikome da platim da trenira moje životne veštine, da me uči kako da nađem zadovoljstvo i zadržim ga. Bilo je jednostavno i učinkovito.

Možda zbog toga, danas imam alergiju na izraze ljudskog nezadovoljstva bez akcije da se nezadovoljstvo promeni u zadovoljstvo. Možda zbog toga, udaljila sam se od ljudi koji me ne čine srećnom, sa kojima ne mogu da delim radost, koji su večito nezadovoljni i skloni da, za to, krive traume iz detinjstva, promašene ljubavi, vanzemaljce i koješta ali im ne pada na pamet da preslišaju ličnu odgovornost za svoje izbore. Da pobede svoje greške, jer se svima dešavaju, da osmisle kuda i kako dalje i nastave naped. Demagozima sa troseda više nije bilo mesta u mom sistemu. Danas ga ima još manje. 

Divno je bilo osloboditi se balasta koji sam sama sebi natovarila. Šta će ko da kaže, da li je prihvatljivo, da li smem, da li umem... Ceo svet je postao moj i još uvek je, što i vama želim. Nisam nikome platila da me nauči kako da budem srećna sa onim što imam umesto da budem nesrećna sa onim što nemam. Samo sam presložila šta je MENI važno i ostalo. Svakog septembra idem na kontrolu i rado se setim tog dana kada sam se osvestila. Na onkologiju je ušla jedna a izašla sasvim druga Sanja. Ona stara još uvek luta šumom oko KBC, tražeći dozvolu da bude srećna. Ova druga je naučila da sama sebi bude izvor sreće.

Od tada, slavim život, svakog dana. U šetnji pored reke, u poljupcima, u priči sa prijateljima, u pisanju, kuvanju, komunikaciji, u poslu, u saobraćaju, u putovanjima na koja nisam otišla, u mestima koja ću tek da posetim, sa ljudima koje ću tek da sretnem. Što kaže portir zgrade u kojoj radim: "Kako to da, kad god te pitam kako si, nikad nisi gunđala ni što je kiša ni što je ponedeljak ni što moraš na posao? Ti si jedina koja uđe nasmejana, svakog jutra". Odgovorim mu da je život lep, zaista lep, nije to nikakva mantra nego suština. Nasmeje se. Eto dokaza da moj koučing radi. Jedan osmeh podeli se u dva osmeha i, na kraju dana, znam da sam uradila bar jednu lepu stvar.