Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-11-16

Vaga za empatiju



Ne razumem se u psihologiju terorizma ali mi se, kao običnoj ženi, čini da je cilj terorista u Parizu postignut višestruko. Ljudi su poginuli, neki širom planete su se zavadili u sukobu mišljenja, a svi preplašili. Globalni domino efekat straha nikoga ne preskače, samo je pitanje ko se koliko plaši, što je i nebitno. Strah je terorizam koji oseti svako od nas. Svakodnevno smo svesni opasnosti savremenog života ali, kad se tome doda nova doza straha koji će samo da raste, ispade da više volim da strahujem od čudovišta u prašini ispod mog kreveta. To mi je poznat strah, iako svesno znam da bih čudovište zgnječila čim legnem, ako već ne bi umrlo u prašini lenje domaćice. Strah je oruđe za manipulisanje i kontrolu mase.

Koliko je strašan život pod senkom straha od terorizma, tek je pred nama da saznamo.
Sad dolazim u situaciju da razmišljam da li da idem do tržnog centra ili na koncert koji godinama čekam? Taj moj mali strah danas imaju milioni ljudi na ovoj planeti. Par dana će biti intenzivan pa ćemo i na njega da naviknemo, dok ne zagrmi opet i pretnja se obistini u nekom novom kutku sveta. Politiku ne pratim i novine ne čitam. Realno, nemam pojma zašto se vodi rat u Siriji, i smatram da neće prestati ako se ja time budem bavila. Postoje neki ljudi izabrani i plaćeni da se time bave, ne ja. Žao mi je ljudi. Kulturnih dobara, prirode, straha, bola, patnje nastale zato što A uništava B u državi C. 

Prestala sam da gledam kako ljudi olako ulaze u rasprave, na društvenim mrežama više nego u privatnom životu. Valjda u realnosti treba više energije posvetiti neplaćenim računima, pravljenju ručka od ono malo što se ima u frižideru, zdravlju koje nam je svima na ivici propasti (i fizičko i psihičko). Ovih dana oko mene se rađaju neke nove bebe. Ne vredi da se bavim filozofijom u kakav svet dolaze, ko je tu kriv a ko prav. Mogu samo da se radujem što će tri devojčice ovih dana ulepšati moju stvarnost i ovaj grad. Mogu da izbegnem zamku svađe sa poznatim i virtuelnim prijateljima jer mislimo različito. Kako god se okretali i kojim god bojama mazali, dupeta će nam uvek biti pozadi. Niti će terorizam da prestane zbog naših svađa, niti će poginuli da vaskrsnu. Nemam vagu koja meri da li su tamo neki nas podržali kad smo ratovali, da li su žalili naše žrtve i koliko. Odbijam da sudim ko je veći čovek (uvek sam favorizovala one preko 1,9 m visine, prihvatam da taj greh ide na moju dušu) jer se (ni)je ogrnuo zastavom zemlje koja je bila meta ili svađom na netu isteruje svoj strah. Neću da budem deo masovne histerije. Neka budem nedovoljno patriJota jer ne izražavam nemoć i strah javno. Žao mi je svih koji stradaju jer se nekome može da uništava. Žao mi je i kad priroda opali nesreću međ' narod.

Ovih dana minutom ćutanja svet odaje počast žrtvama terorizma. Neko samo francuskim, neko žrtvama terora širom sveta. Ovih dana je sezona srpskih slava, praznika ožderavanja i opijanja u cilju slavljenja pravoslavnih svetaca. Površno razmišljam... Koliko ljudi sa fb slikama u boji francuske zastave će da otkaže slavlja, zbog ove svetske tragedije? Ili bar da ugasi muziku i utiša galamu gostiju? Licemerje ne volim.

Slučajno sam, juče, među objavama na fb naišla na vest o iznenadnoj smrti zdravog mladog čoveka od 38 godina, koji je sa porodicom otišao na spavanje i nije dočekao novi dan. Ni njega nisam lično poznavala ali me je ta smrt mnogo više pogodila. Ništa novo, reći će psiholozi, uvek odjek pojedinačne smrti jače pukne nego kad je reč o masovnim žrtvama. Takva smrt realno može svakome da se dogodi. Stres ubija češće nego teroristi. Nismo moćni i ujedinjeni da obuzdamo zlo. Možda ličnu energiju treba da posvetimo ljudima oko sebe? Da pomognemo koliko možemo da se nekome obezbedi ogrev, hrana ili jakna? Znam, to zahteva pravo a ne virtuelno angažovanje. Lakše je na fb pritisnuti dugme za farbanje, jer lično saosećanje nije dovoljno ako nije u boji. Recite mi koje je boje strah pa da se i ja obojim.












No comments:

Post a Comment