Dvadesetpetiavgust

 Ona se vratila u moju realnost.

Skoro da mogu da je vidim, one njene svetle širom otvorene oči, kao da se večito čudi. Opet mi mirišu njena veganska jela začinjena pričama iz drugih galaksija. Upravo sam joj pisala o tome kako plačem samo kad duva košava što i nije daleko od istine, Za plakanje mi trebaju i košava i kiša.  Moje suze nisu meteoropatske. Uopšte nemaju veze sa poznom jeseni. 

Najradije plačem pored reke. Razlog je prost, da moje suze ne bi napravile barice kroz koje će neki tamo čudaci da peru svoje cipele i da ih gaze, oh... Da prljaju moje suze, kao da već ne sadrže neke gorke i kisele elemente. Kad pada kiša i duva ledena košava na ulicama nema nikoga. To značajno smanjuje mogućnost da me neko zaustavi i pita da li mi je dobro, da li mi nešto treba, da li... Ne. Ne treba ništa osim da ne niko ništa ne pita. Ovo je već previše negacija u istoj rečenici. Zbog toga i ne volim da me bilo šta pitaju. Volim da ćutim, posebno ako plačem. To je sasvim intiman momenat. Drama jednočinka, bez pauze za toalet i slanje sms poruke ljubavniku. Molim vas.. Ako me sretnete kada pada kiša i duva košava, nemojte da mi se javljate. Neću biti u mogućnosti da vam poklonim pažnju. Biću preokupirana proizvodnjom i prometom suza, nešto kao firma specijalizovana za tu delatnost.

Ponekad mi je žao ljudi sa kojima moram da komuniciram.

Na primer, oni ne znaju kada mi se ćuti. Pričaju mi svoje priče koje, najčešće, nemaju nikakve veze sa razlogom zašto su me pozvali. Oni ne znaju da ih slušam ali ih ne čujem jer sam fokusirana na nešto sasvim drugo ili šesto. Nemaju pojma da moja ruka samo fizički drži telefon čiji su broj pozvali a misli su mi kilometrima dalje. Dok mi pričaju kako su zaglavljeni u liftu profesionalna Ja im šalje ekipu za odglavljivanje. Stvarna Ja je galaksijama udaljena. Stvarna Ja se retko kad pojavljuje u javnosti. Dok ćutim, ljudi misle da sam usamljena, tužna, da mi nečega fali a ja se, ustvari, super provodim. Najbitnije je um prevariti. Dok mi pričaju svoje priče, ja lutam niz Jevrejsku sve do Sinagoge gde skrenem u Železničku pa, preko Trga Mladenaca, zaglavim u jednosmernim ulicama u kojima, za čudo, nikad nema gužve. Tu šmugnem ka Maksima Gorkog, pa prema Sonje Marinković i, kad stignem do mosta, znam da sam na pravim mestu. Svi moji putevi vode na kej. U povratku, odem do apoteke u Miloša Bajića po flastere jer me, do tada, patike fino nažuljaju. Promuvam se po Podbari, dvoumeći se da li da produžim ka Oficircu ili da prošetam niz Šumadijsku, ka Aleksandra Tišme. Tu pokušam da izađem iz zone komfora, kao slučajno promašim Šumadijsku pa skrenem u Kosovsku ili, katkad, u Zlatne grede. Dočepam se Grčkoškolske pa presečem niz Miletićevu do Žitnog trga. Tek se tu uozbiljim. Tačnije, da budem iskrena, ukopam se u Vojvode Bojovića. Ta ulica nosi kilotone tuge.

I zato hvala svima koji me sretnu a ništa me ne pitaju. Čak ni koliko je sati ili gde je Trg Marije Trandafil. Nemam pojma koliko može da bude sati. Na crkvi na kraju Miletićeve je toranj, logično ali na tornju nema sata i to nije logično. Pomirila sam se sa tim nepostojećim satom. Vreme je, ionako, relativan pojam dok šetam. Dan se meri samo brojem pređenih koraka i isplakanih suza ako pada kiša i duva košava. Ako je lepo i sunčano, onda nije ni važno.

Oprostite ako vam se ne javim na ulici. Pokušajte da me razumete da ja sanjam o Ravnici, o moru kog više nema, o morskim sirenama na petrovaradinskim hridima. I ako me sretnete i pitate kako sam a odgovorim da sam dobro i nasmešim se... To zapravo ne znači baš ništa. To je samo lakši način da vam kažem da me pustite da ćutim i hodam i hodam i ćutim. Moj odgovor uopšte ništa ne znači. To je samo izgovor. Ono kako sam... To je tema za novu knjigu.

foto: privatna arhiva