KRCKANJE NEBA 2. deo

 

Sekretarica Jelica je bila uporna da ga sustigne i uvali mu novu hrpu ugovora za potpisivanje. Bukvalno je bežao iz firme. Obaveze su mu se zakačile na ramena kao demoni i vijorile dok je bežao od svog života. Da ga čovek zaustavi u vremenu i prostoru, da ga pita od koga i čega beži, šta bi bio odgovor? Svi volimo da odugovlačimo sa obavezama ali se nađe rešenje. Gospodin Petrović se gušio, trčeći ka svom automobilu strgao je kravatu sa svoje košulje i bacio je na pod garaže. Sreo je momka iz obezbeđenja koji je video nesrećnu Jelicu kako juri gazdu pa joj se i on pridružio. Osećao se kao jelen prvog dana po prestanku lovostaja, kad lovci podignu snajpere i takmiče se čiji plen će da postane. Panično je otključao svoj džip, seo, uhvatio se za volan. Da, pokušaće da pobegne iz svoje firme, sa svoj posla, iz svog života. Dok je na tabli pritiskao dugmiće, Jelica je bila zalepljena za njegov prozor, pobednički držeći brdo papira za potpisivanje.

Pokušao je da diše duboko. Pokušao je da diše plitko. Pokušao je da uopšte diše i to je predstavljalo strahovit napor. Kao da mu je Durmitor na plućima. Malo mu se vrtelo u glavi, malo je pričao sa jednorozima, malo mu se prekidao film. Tok misli i reči ukazivali su na izlivanje krvi u mozgu, čuo je nekog u garaži kako to izgovara. Utom ga je zvala Mima sa Dorčola.

“Da mi za sutra spremiš 333.000 dinara, konačno je stigao onaj prsten koji želim da posedujem. I nemoj da sam čula da izvrdavaš i nešto pokušavaš jer ću sama da odem da ga kupim u kompletu sa ogrlicom, oko 900.000 sve zajedno.” Spisak njenih želja nije imao kraj i na to je ukazivalo ono prvo veče, kad se raširila na oba jastuka u njegovom krevetu. Osoba koja je u njegovom telefonskom imeniku upisana kao “DAJ”, bez imena i lika. Gde se izgubilo ono devojče sa Hemijskog fakulteta? Kada je nastala ova zmija? U tridesetak godina između ta dva događaja. Nisu jastuci bili ni za šta krivi. Jastučnice još manje. Mima sa Dorčola je poslušala svog oca i nije žurila kući. Mladi gospodin Petrović je svakog jutra odlazio na posao, da bude još uspešniji a uspavana lepotica je ostajala sama u stanu u Strahinjića Bana kada bi njegovi roditelji otišli ka svojim obavezama. Po zatečenom stanju mogao je da primeti da mu je soba svakodnevno bila okretana naopačke, kao da krije blago pod tepihom. Naravno, tepih nije bio usisan ali to Mimu nije sprečavalo da njega i porodicu Petrović upozna i sa naličja. Mala slatka Mima je otvarala ormare, isprobavala sve što joj se sviđalo, sebi doručak servirala u bakinom porculanskom servisu, za sebe je uvek birala najbolje. Ako je za ručak gospođa Petrović pohovala piletinu, Mima je nepogrešivo prva nabadala batak i pakovala ga u svoj tanjir. Jednom se gospodin Petrović usudio da je pita šta od povrća voli? “NE volim povrće, to imamo i kod kuće. Volim batake”, glasio je njen kratak komentar, kratak poput obaveštenja za javnost da je pao avion ili zemljotres protresao neki daleki grad. I odjednom su svi imali razumevanja za tu gladnu studentkinju pa su se gospodin i gospođa Petrović i praktično utrkivali ko će više da je obasipa pažnjom i poklonima, bila to konjska kobasica iz mesare Skočić ili još topli čvarci od mangulice.

Mladom gospodinu Petroviću to nije smetalo sve dok on lično nije morao da joj komplimentira i zatrpava je poklonima. Za njega je bila poput fotelje u sobi ili dodatnog ćebeta. Ako je nema, život ide dalje. A uvek je bila tu, retko kad je odlazila nazad kod roditelja. Njegovi su to smatrali dokazom ljubavi i uživanja u krugu njihove porodice. Naš junak se Mimom nije bavio dalje od “Aha, tu je”. Glava mu je bila pretrpana poslom i odgovornostima koje, kao vlasnik firme, ima prema zaposlenima. Jelicina majka mu je dugo godina bila sekretarica. Njoj se podrazumevalo da Jelica nasledi njeno radno mesto, kao dvorsku funkciju. Iskreno, nije se sećao u kom momentu njegovog života je ta mala Jelica dovoljno porasla da nosi štikle i juri ga po firmi.

Nekome je palo na pamet da okupljenima u garaži kaže da se razmaknu i uglancani džip teget boje samo je skliznuo ka izlazu. Gospodin Petrović je razmišljao na koju stranu sveta da utekne. Od ljudi, od obaveza i ugovora, od izveštaja o nabavci i prodaji, od potpisa, od registracija, od ADR-ova, od CMR-ova, M4 obrazaca i svih alamunja koje su mu za preduzetničkim petama.

Spas je potražio na poslednjem spratu garaže. Lično je stavio znak da su radovi u toku i da je zabranjen ulaz. To je bilo njegovo sigurno mesto na koje je, povremeno, bežao od svega. Malo ga je stezalo u grudima, baš zbog toga je skinuo kravatu i negde je bacio. Stajao je na ivici poslednjeg sprata, na mestu gde nikad nikome ne bi palo na pamet da se popne. Imao je zaista fine zaposlene koji su umeli da poštuju znakove obaveštenja. Na displeju njegovog fensi telefona pisalo je opet “DAJ”. Bitnim ljudima je dodelio lična zvona, samo je ona dobila neko bezvezno pištanje, iritantno poput pozivaoca. Mala Mima sa Hemijskog fakulteta nikad nije završila taj fakultet, verovatno zato što ga nikad nije ni upisala. Mala Mima je samo prodorna provincijalka koja je dala otkaz u STR-u na Zelenom vencu onog dana kad je prvi put prespavala kod njega. Majka mu je pričala kako je čula kad je gazdarici rekla da više neće da radi jer se udaje. Svaki deo plana bio je već razrađen u toj slatkoj glavici koja se fino uvalila između njegovih jastuka. U prvo vreme je išla kući jednom nedeljno, da vidi svoje ali se vraćala sa još više stvari, lagano ga istiskujući iz njegovog ormara, kreveta, njegove sobe i života. Donela bi teglu slatkog od kupina ili trešanja i to je bilo sve a rado je jela tri puta dnevno u njihovoj kući. Nije da su njegovi brojali, reč nisu rekli, presrećni što sin više ne provodi noći samo u spavanju. Taman kad su razmišljali da mu kupe psa, ta mala se ušunjala u njihov dom. Nikome nije smetala ali nema dokaza kome je prijala.

Dve godine su proveli tako, ušuškani od života u njegovoj sobi. Ona je odmarala od nerada, on je pokušavao da se odmara od bar 12 sati aktivnog rada svakog dana. Zaboravio je da postoje prijatelji, kafana, pesma, gledanje utakmice. Kao porculanske figure belih medveda postavljene na starinski televizor su bili zalepljeni jedno za drugo i bilo im je super. Jednog dana otac ga je pozvao da izađu na terasu. “Kako si, sine? Rekao bih da cvetaš pored ove male i baš zbog toga želim da ti kažem… Vidi šta želiš od života. Matore devojke hvataju momke uvek na istu šemu pa ako ne planiraš ništa dalje od ovoga, evo ja ću da je odvezem u Mladenovac, ako joj je teško da sama ode kući”. Smrtno se naljutio na oca. Možda i na sebe, što se zatrpao obavezama i nije primetio dokle je sa Mimom stigao. Sutradan je kupio prsten, dao ga devojci i to je bilo to. Prvi korak u budućnost. Kao na filmskoj traci su se ređali događaji. Iduće nedelje je kupio dvosoban stan a sledećeg meseca ultrazvuk je pokazao da blizanci stižu.

Imao je školski primer života koji se od njega očekivao. Jureći između posla, porodice, kuće, firme, svojih roditelja bar o Miminim nije morao da brine. Njima je sve bilo dobro i po volji, sve im je bilo predivno samo da njih ne košta ništa. Mladi gospodin Petrović je postao klasičan hrčak u točku svog života. Gurao je tako godinama, ispunjavajući svima želje. Osim sebi. On nije imao želje. On je imao samo obaveze, rate, rasporede dečijih treninga, rođendanskih proslava, izleta, balansirao je između baleta i časova violine jer su njegove ćerke imale želje na dva kraja grada a njegova gospođa je znala gde je šta najbolje. Nisu oni bilo ko, oni su Petrovići a za Petroviće sve mora da bude najbolje. Za cenu se ne pita. Naravno, Mima sa Dorčola nije radila. Bila je vlasnica kozmetičkog salona, neuspela butikašica, vlasnica veganskog fast fuda, prodavačica ekskluzivne obuće iz Indije. Imala je krug svojih interesovanja i istih takvih zaludnih prijateljica među kojima je bilo nemoguće opstati.

Deca su porasla i postala punoletna, što je obeleženo prigodnim događajem za širu i užu rodbinu, prijatelje i neprijatelje sve do Mladenovca i Mimine sestre od tetke koja se udala u Sombor. Mima je isto porasla, do trocifrene kilaže, do opsesivno-kompulzivne zamene jednog džipa drugim a srazmerno tome je rasla i količina botoksa i silikona u njenom licu. Kada je primetio da Mima liči na Elvisa Prislija i to se usudio da glasno izgovori, samo je kratko procedila kroz zube “Razvod nikad nećeš dobiti”.

Foto: Internet