Priče iz drugog braka XXXVII

Kad bolje razmislim, postojanje tih stepenica i nije neka tajna. Ni Usveserazumem nije mogao iz aviona da ispadne pred mene. Morao je nekako da se popne. Padale su mi na pamet spektakularnije ideje poput laguma ispod brda, tajnih prolaza iz crkve, tako nekih filmskih akcija. Malkoc me je čak i razočarao a i napolitanke nisu bile baš bog zna šta. Pao je mrak, nekako sam sišla do prodavnice, kupila keksa i mleka i to je bilo to. Peć je morala da se naloži i tu nije bilo alternativnog rešenja.

Loženje peći u mrklom mraku je, za jednu gradsku ženu, prilično složen zadatak. Nije bilo vremena za jadikovanje. U kući je bilo ledeno. Uz malo truda i bez pomoći sa Interneta uspela sam. Samo malo sam opekla ruku, poljubila da prođe, zamotuljala čistom kuhinjskom krpom i sela pored peći. Nisam plašljiva žena, naprotiv. Šta sam svašta preživela do tog dana, čudo bi bilo i da se nosoroga plašim. Zamandalila sam kuću i iskreno se ponadala da će majstori sutradan da osposobe struju. U suprotnom, vraćam se u Beograd. Kao da mi se obratio neki tanki glasić, rečima "Pa ti to odustaješ, m?" Nikad nisam verovala da od mnogo tišine čovek može da bude u iluziji da čuje glasove. Opet je nešto krupno šuškalo pred kućom, Pomislih da je Usveserazumem opet došao, bez poziva. Tišinu prvog mraka narušilo je padanje isečenih drva. 

Krajičkom oka sam spazila dve siluete u dvorištu. Poput kradljivaca iz crtanih filmova, jedan debeli visoki je tovario drva u džak a mali mršavi je bio mozak operacije. Zaklela bih se da je imao dve sive ćelije više od onog snažnog. Dovoljno da mu komanduje i lampom osvetljava gomilu drva spremnih za loženje. Sama drva nisu bila vredna rizika da izađem i svađam se sve dok nisu počeli da se deru i da bacaju baštenske fotelje. Od oružja nisam imala ništa a, sve i da sam imala, ne umem da koristim što nas dalje vraća na pretnju kašikama i viljuškama. Takvima je dovoljno da se podvikne pa da odu, jednom neko reče. Sve neke agresivne metode a ja sam žena suptilna, ja bih to sve pregovorima. I još bih im spakovala čokoladu da ponesu ali nemam, pojela sam je. U narednih par minuta postali su veoma glasni. Verujem da su bili pijani i da im je to dalo ideju da dođu. Reći ću Veri da te stepenice zatvori kapijom jer očito svako može tuda da se popne pravo pred njenu kuću. Kada se začuo zvuk lomljenja plastične stolice, postade mi jasno da će njihov pir da potraje. Skupljala sam hrabrost da otvorim vrata i izađem, potpuno svesna da im ne mogu ništa. Nisam bila sigurna ni da li su primetili da sam u kući. Ako ovako nastave, pokrašće i polomiće sve što napolju nađu.

Srce mi je lupalo kao afrički bubanj. Strah mi je okinuo adrenalin, vrućina mi je udarila u glavu, noge su mi se oduzele. Nisam imala baš nikakav plan odgovora na ofanzivu divljaštva. U trenutku kada sam se uhvatila za kvaku ulaznih vrata, čuo se glasan lavež dva velika psa. Ostala sam sakrivena iza zaključanih vrata, za svaki slučaj. Psi su režali i mnogo lajali, ova dvojica su se drali, nastade opšte komešanje. Procena bezbednosne situacije bila je da ne mrdam odatle. "Ujede me, majku mu, pucaj", orilo se iz dvorišta. Ponadala sam se da sanjam, omađijana pucketanjem vatrice iz peći, stomaka punog keksa i mleka. Urlanje i lavež su se nastavili. Nekakva borba je bila napolju a ja prestravljena dovoljno da odustanem od izlaženja. Psi su bili sve glasniji a dva muška glasa se više nisu čula.

"Ledena Kraljice, da li je sve u redu?", vikao je neko iz dvorišta. To može da bude samo jedan meštanin koji zna da sam tu, da sam se zamrzla i da sam, verovatno, oduzeta od straha. Naoružala sam se žaračem za peć i  viljuškom za okretanje roštilja i otvorila vrata. Usveserazumem i dva psa su bili pred kućom. Bože, gde se ovaj pojavi, belaj je zagarantovan! Sad će Ledena Kraljica da izađe i da ti objasni par stvari, samo da ponesem i sekiricu jer više ne znam ko je sve napolju i kakvi problemi su pred vratima. "Dobro sam, sve je u redu", vikala sam kroz odškrinuta vrata. Nisam mogla da ih otvorim jer su dva preogromna psa to onemogućavala. Virnula sam samo kroz prozor. Stajali su pred vratima kao gipsani lavovi. I to Veru treba da podsetim da kupi i metne na kapiju. Svaka domaćinska kuća koja ima kapiju mora da ima i lavove. Ili bar labudove.

Bilo je malo glupo da vičem "Hej, Usveserazumem, ti li si?" jer čoveku ne znam ime. Kako sam stajala na prozoru, osvetlio me je snopom iz baterijske lampe. Nisam znala da te sprave još postoje i da ih neko koristi, još od 1979. kad smo išli na kampovanje u Baške Vode i svu kamp opremu rasprodali sledećim kamperima jer smo mama i ja uralale od besa da više nikad nećemo da pristanemo na jeftino letovanje. Sekund pre sklonih žarač i viljušku za okretanje roštilja iza leđa. Stvarno blam da me takvu vidi a uspešno glumim da mi nije ništa. 

"Šta se desilo, kakva je to frka bila? Dremala sam pa....", namestih frizuru odsečnim pokretom ruke. Kao , ja sam cool riba i potpuno sam nezainteresovana za sve oko sebe.

"Ona dva probisveta su bili ovde, krali drva i bacali fotelje, da te uplaše i da odeš". Mene da uplaše... Nema šanse, pa nisam ja od pamuka mada maštam o odlasku odatle, Nisam ja za divljinu.

Videh par kapi krvi na betonu u dvorištu. "To je Bela ugrizla jednog za nogu. Ne brini."

Ma važi, neću da brinem, ovde samo još Indijanci nisu trčali jer nemaju vremena inače je sasvim izvesno da iskoče iz voćnjaka, uhvate me i oderu, skuvaju u loncu na sred sela i mirna Bačka. "Sve je u redu, komšija, ja sam malo zaspala, nisam imala pojma šta se dešava." Bela je stajala pred vratima kao sfinga. Ili je strašno pametna ili je strašno dobro dresirana čim ni meni nije dozvolila da izađem. 

"Lipšic. Martin Lipšic", reče komšija.

U glavi sam vrtela imena pevača i glumaca. Za takvog nisam čula što nije čudno, ne pratim kinematografiju. Poznato je da zaspim posle desetog minuta filma. Nije problem ni što zaspim nego što hrčem pa sam i u bioskope prestala da idem. 

"Ko je taj?"

"Ja sam Martin Lipšic. Verin komšija i Vaš spasilac",

Aaaaaa, pa što ne kažeš, Martine! Iako loše pamtim imena, zapamtiću po smrdibubi tj. Smrdljivom Martinu. Moja je velika sreća što se misli ne vide. Ne znam kako bih opravdala tu asocijaciju.

"Martine, hladi se kuća a ni meni baš nema spavanja ovde. Previše je bučno, stresno, hladno i napeto. Jedva čekam jutro da se pakujem i vratim u Beograd", rekla sam spremno, kao da sam to još juče isplanirala, 

"Pa nemojte, gospođo! Slankamen je najlepši u proleće, dok još ne krenu komarci", rekao je kao turistički vodič koji u julu vodi grupu u Egipat, kad je tamo 200C ali je povoljno.

"Druže Martine.... Ja se duboko izvinjavam što sam juče otela napolitanke, evo kutije Plazma keksa, da se odužim. I pola litre mleka, da ne zastaje u grlu. Meni ovde noćas nema spavanja. Lopovi, psi, krv pred kućom, sve je to previše stresa za mene a duša mi spava", ispalila sam kao iz topa.

"Imam ja predlog: Vi spavajte a ja ću da sedim u fotelji pored i da Vas čuvam. Eto rešenja, umorni ste.... Umorna si.... Lezi ti lepo a ja ću u onu fotelju i sve će biti u redu", reče Martin. Lično, ni zbog koga se ne bih mučila u fotelji pored peći na kojoj je zavarena šerpa ali valjda neće da me ubije na spavanju? Rizikovaću jer se kuća fino zagrejala a meni se san spustio na oči. Dogovorili smo se, ja ću u krevet, da spavam a on će da sedi u fotelji prekoputa. Ne znam ko je nenormalniji, on koji će da se krivi tu cele noći ili ja što ću da spavam pored nepoznatog čoveka?

Smestih se u krevet potpuno obučena. Šta on ima tu da me gleda u pidžami, dobro će biti i ovako. Laku noć, laku noć, ja odoh u krevet a on u fotelju. Čim sam legla, bi mi ga žao pa sam ustala i pokrila ga ćebetom. "Da ne nazebete", rekoh. Pre nego što sam se vratila u krevet, neki Martin Lipšic je hrkao kao medved. Dva psa su spavala pred vratima. Svi su spavali osim mene. U glavi sam pokušavala da sredim tok misli. Medved je hrkao toliko glasno da nisam mogla da se koncentrišem ni na šta ali sam se setila da je kod Goraševića u 7.razredu ostao moj kišobran, onaj što smo ga majka i ja tražile tokom celog letnjeg raspusta između 7. i 8. razreda.

Probudio me je miris sveže skuvane kafe u sobi. Kroz san, pomislih kako nije za mene jer ne pijem tursku kafu nikada. Čkiljila sam kroz trepavice i videla Martina kako kucka po svom telefonu. Sigurno je slao moje slike nekim bludnim sajtovima, gde perverznjaci gledaju gospođe dok spavaju. Njegov telefon me podseti da se ćerki ni Veri nisam javljala par dana. U 8h bager je veselo nastavio kopanje puta. Bilo je krajnje vreme za ustajanje.

foto: privatna arhiva