Priče iz drugog braka XXV

 To malo, dlakavo biće, tražilo je ljubav i toplinu. Unele smo ga u stan, nahranile, okupale i ni reč progovorile. Kao da je vekovima već tu. Da je bilo koja od nas progovorila, rekla bi da ima osećaj da ga je Žarko poslao. Da nas čuva, jer on fizički nije sa nama. U dubini pogleda malog drhtuljavog psa nazirala sam dubinu koju sam, nekada, videla u drugim očima. Možda je to samo bila želja da još jednom zagrlim, šta znam...

Ime Žule mu se samo nametnulo, ne znam zašto. Mila je to predložila a ja... Ja sam se samo stresla. Ne, ne može. Lule, Bule, Cule, sve što nije na Ž može. Bio je suviše mali za neko ozbiljno ime. Cule, na to je reagovao i dizao klempave uši. Nije neka kreativa ali nema veze, niko nije savršen. Prve noći je spavao u dnevnoj sobi. Ujutru sam našla do pola pojedenu Žarkovu papuču. Plakala sam celog dana. Uplašeni pas je mislio da je kriv. Delimično jeste, malo sam bila ljuta, priznajem ali zašto njegove papuče, zašto ne nešto moje, detetovo? Ne dam Žarkove papuče. Ne dam ništa njegovo. Ni njega nisam dala, neko ga je uzeo sam. Bez pitanja. Bez najave, upozorenja, uzvika, pretnje, galame, smeha, bez svega. Ne dam papuče. Ni stvari iz ormara. Ni penu za brijanje, četkicu za zube, ne dam! Čuješ li, Univerzume? Ne dam, uzmi mene, moje štagod samo mi njegovo ne diraj. Da miris mog čoveka što duže potraje, da se njegovim češljem češljam, u njegovim majicama spavam.

Tuga me je kidala. Noći su bile dobre ali danima nisam videla kraj. Nisam imala dnevnu obavezu odlaska na posao. Nisam imala motiv da ujutru ustanem. Mila je to poštovala. Bila je već devojka, puna razumevanja i svoje tuge. Nije umela da mi pomogne a i ja nisam htela nikakvu pomoć. Bilo je dana kada sam samo ležala i plakala, nasuprot danima kada sam ribala celu kuću, pravila plehove kolača, izmišljala sebi zabavu. Nisam bila spremna da se suočim sa spoljnim svetom. Moja tuga i ja smo dobro funkcionisale u stanu, gde su Žarkove lične stvari bile pred mojim očima. Kako bih se udaljila od stana, tako je u meni rastao strah, nedefinisan i grozan strah koji me je paralisao. Kako voleti čoveka koji fizički nije tu? Kako se osećati ušuškano, voljeno, smireno kad on više nikada neće biti pored mene, bar ne na način kako je to do tada bio? Ako se prebacim u maštu i svoje misli, odleteću toliko daleko da me u realnost neće vratiti nikakve tabletice savremene medicine. Gadne su to dijagnoze. Nekad čovek ode toliko duboko u sebe i svoj bol, da zaboravi na realnost a u mojoj realnosti su moje dete i naš mali pas. 

Svakog jutra, terala bih sebe da ustanem iz kreveta da bih ga izvela napolje. Ne znam kome su jutarnji izlasci bili teži. To malo klempavo kuče voli ćebe skoro koliko i ja. Naravno, ne ćebe kojim smo se moj čovek i ja pokrivali. Kupila sam ćebe, za psa i mene. Neko novo ćebe. Ono naše sam čuvala kao relikviju. Posle kratke šetnje, skuvala bih sebi kafu a Cule je sedeo ispred mene i tako smo se gledali a da nikome nije bilo jasno šta vidi. On je mogao mene da vidi kao difuzni oblak tuge. Ja sam videla malog klempu, koji se pojavio da bi me trgao iz onoga što sam mislila da je moj život. Ni Cule ni ja nismo znali koji je dan, datum, mesec bih još nekako i pogodila. Moj bivši muž i njegova sadašnja žena bili su maksimalno fer. Mila je često odlazila kod njih. Obzirom da Milorad nije od likova koji umeju da ponude pomoć, dešavalo se da se Mila vrati od njih sa tri cegera koječega iz njihove organske bašte i iz prodavnice. Beskrajno im hvala na tome. Samo bi se pojavila pred vratima, sa tim punim torbama. Kuvala sam jela iz jelovnika pećinske žene, prosta i dosadna, sa što manje angažovanja mojih sivih ćelija. Mila je bila apsolutno uz mene, koliko je to u moći jedne tinejdžerke, sve do dana kad mi je, na lep način objasnila da izgledam baš kao pećinska žena, da me voli i takvu ali da je vreme da se upristojim.

Ni sama ne znam kud se dede tih par meseci, od kad sam se poslednji put ofarbala, depilirala, uredila. Otišla sam u salon, bukvalno zarasla kao beskućnica. Tu sam bila redovna, godinama. Niko me ništa nije pitao. Sve su te ženice znale šta treba da urade. Sredile su me, od glave do pete i ni dinara nisu htele da naplate. Rekoše, znamo kroz šta prolaziš, ovo je naš poklon tebi. Da mi nije bilo žao truda oko feniranja i šminkanja, plakala bih do jutra sutra. Stegoh srce i suze, zahvalih se i pomislih da nemam pojma kuda ću, dalje. Izašla sam iz salona kao sa infuzije obogaćene mineralima i vitaminima. Kada je Mila došla iz škole, povela me je u kupovinu. Trebala mi je garderoba četiri broja manja od one u ormarima. Sunce moje malo... Činilo mi se da sam u zemlji čuda a da je ona sad meni mama. Čak je i Cule dobio kaputić. 

Sutradan, ujutru, iz ogledala me je gledala neka druga žena. Ne baš nasmejana ali, kanda, malo manje vidljive tuge je bilo u mom pogledu. Moraš dalje, devojko, rekoh sama svom liku u ogledalu. Cule me je slušao i mrdao svojim klempavim ušima, kao da je odobravao. Podigla sam pogled na gore. Pitala sam "Žarko, da li je u redu da ovakva izađem među ljude, da se vratim u svet oko sebe?" Promaja je zalupila prozor u kupatilu. Shvatila sam i to kao odobravanje. Sa tri glasa ZA, bila sam savim sigurna da je pravi trenutak da opet budem živa. Naravno, bilo je momenata kada bih se povukla u sebe i svoj svet, kada bih sa Žarkom komunicirala na samo nama znani način ali to su bili skroz intimni trenuci. 

Da, Sanja, vreme je da se vratiš u život i dobrot i ide. Samo napred, malim koracima, bez ciljeva većih od savladavanja svakog dana od jutra do sledećeg jutra. Hrabrila sam sebe, kada mi opet nije bilo do ustajanja iz kreveta, kada bih plakala dok hodam po pijaci i ne umem da izaberem najlepši kupus, onako kako je Žarko to umeo, kada mi zagore kolači a njega nema da mi kaže "Ma, ne brini, poješćemo sve". Dozvolila sam sebi da plačem kad god i gde god mi se plače jer su suze filter moje duše. Postoje emocije koje su onako, koje prikrivaju one prave i postoje emocije koje moraju da se puste da izađu iz nas, da naprave mesta za neke nove, lepe, zdrave. Tako sam puštala svoje suze, kad god bih imala potrebu da filtriram dušu. Vremenom ih je bilo sve manje a tuga i ja smo naučile da živimo zajedno.

Neverovatno ali je Cule znao da ću da plačem pre nego što bih ja to znala. Skakao bi, donosio mi igračke, vukao me za nogavicu, trudio se da mi odvuče pažnju. Čudo jedno je to malo klempavo bićence. Iako to nikad nikome nisam rekla glasno, znala sam da se pojavio u pravi čas i sa pravim razlogom: da me trgne i vrati među žive ljude.

foto: Pixabay