Priče iz drugog braka XXVI

 Nije tuga vino pa da ga popiješ, iskapiš i nema više. Nije tuga ni knjiga, da pročitaš i znaš da je kraj. Ne umem da budem tužna, iako to svi od mene očekuju. Mrzim očekivanja.

Zašto je ljudima baš toliko stalo da me vide ucveljenu? Živa sam, zdrava, relativno normalna. Posle Žarkove iznenadne smti (došlo je doba kada tu reč mogu da napišem i izgovorim a da se ne raspadnem), shvatila sam ko sam i koliko snage imam. Iako je bilo momenata kada je sve, baš sve išlo naopako i kada sam jurila ka dnu kao kamen, kada ga bacite u vodu, uspela sam da padnem i napravim svoj novi mikrokosmos. Ne sporim da je bilo momenata kada sam htela da skočim sa mosta na beton ali su prošli. Da, volim život. Imam dete, dom, prijatelje, neprijatelje, nemam kredite, ne radim više posao koji prezirem, imam milion i jedan razlog da se osećam dobro i jedan razlog da budem tužna. Dogovorila sam se sama sa sobom: poštovaću svoju tugu i dopustiću joj da me preplavi kad god talas bude veći od moje mogućnosti da ne potonem. Kada me bude odvukao na dno, odgurnuću se nogama i krenuću opet ka površini, milion i dva puta, ako treba. Imam snage i volje. Nije mi teško. Kao da sam jednom, u životu, imala situacije kada sam bila na dnu pa sam ih preživela. Teret, koji bi me odvukao na dno, tu sam i ostavljala a, ka površini sam nastavljala za dve tone lakša. Umetnost preživljavanja... Tu sam postala master. 

Sa svojom tugom sam bila na Ti. O, došla si opet? Raskomoti se, ostani koliko god misliš da je potrebno, ne moraš da se izuvaš. Ne želim da ti bude preterano lepo jer ćeš ostati duže nego što mogu da te podnesem pa hajde, spucaj me pa da ustajem. Tuga mi se kezila iz ormara u kom sam zadržala par komada Žarkove odeće. Njegov pribor za brijanje. Knjigu koju sam mu poklonila i par sitnica, spakovanih u plastičnu gajbicu. Uspomene su to. Jednog jutra sam se probudila, uzela to i odnela kod mame. Spakovala sam u podrum, zaključala, svetlo ugasila i mami ključ vratila. "Kuda ćeš, Sanja? Moram dalje, mama, bez tereta prošlog života", rekoh kratko. Sela sam u auto i, na prvoj pumpi, sipala gorivo do čepa. Hvala svetu koji me nije pitao kuda ću. Kuda me točkovi budu vozili... Nemam cilj ni luku, nemam mesto gde me neko čeka. 

Vozila sam prvo ka Pančevu. Bilo mi je dosadno. Nije to taj pravac, znala sam. Malo levo, malo desno, malo radovi na putu a ja ni gladna ni žedna. Samo muzika, gas, sunce kroz naznake budućih krošnji. Proleće se borilo protiv zime koja je bila strašno uporna. Kao i moja tuga, predhodnih dana. Po Beogradu sam obilazila mesta na kojima smo Žarko i ja bili srećni. Ulicu, u kojoj smo kupili bračni krevet, na primer. Salon keramike, u kom smo se posvađali oko dezena podnih pločica za kuhinju, mesto gde smo jeli najbolje pljeskavice na svetu, deo Ade gde smo voleli da se kupamo. Nisam bila tužna. Radovala sam se. Imala sam privilegiju da ga upoznam i da budem njegova. Suze nisu bile problem ali ni tema, nije ih bilo. Samo radost. Puno srce radosti. O tome sam razmišljala dok sam vozila pored Čačka. Da li ću uspeti da pronađem pečenjaru u Mrčajevcima, gde smo se najeli vrućeg pečenja jedne februarske večeri? Da li ću da ponovim ceo repertoar, sve sa dva tanjira, dve viljuške i dve šopske, dva piva...? Nisam ni Mrčajevce pogodila. Padao je mrak a ja sam vozila po Srbiji, onako, bez ideje kuda ću. 

Mrak je stezao asfalt. Mene je umor zakucavao za volan. Ne, to ne smem sebi da dozvolim, nikako. Spavaću na prvom mestu gde budem našla prenoćište. A kako da ga nađem kad ideju nemam gde sam? Posle par kilometara, videh da sam ispred Zlatibora. Odlično, tu ima hotela, sve će biti u redu. Prespavala sam, uz sobu dobih i par bubašvaba gratis ali i kilo jabuka, valjda domaćih. Ujutru nisam imala pojma gde sam. Desetak minuta sam sedela u krevetu, kao mečka probuđena iz zimskog sna. Trgla sam kafu, kad sam se odjavila. Nije tu bilo moje odredište. Moram dalje i ne znam na koju stranu. Desno? Kuda se ide desno sa parkinga hotela na Zlatiboru? Ne, voziću pravo. Ne znam zašto ali, kad ne znam kuda, idem pravo dok ne odlučim. Već sam silazila sa Zlatibora kada je moj auto pošao desno. Kuda i zašto, nisam imala ideju. Prolećno jutro je mirisalo na svežinu i slan vazduh koji stiže sa mora. Bila sam gladna, za lepinju sa kajmakom dala bih bogatstvo ali ga nemam. Ni bogatstvo ni lepinju sa kajmakom. Imam neke bajate krekere i to je sve. Put me je vodio kroz neko selo. Vozila sam sporije nego što se pešak kreće. Tu, sa desne strane bila je ograđena livada. Zaustavila sam auto, izašla i disala. Apsolutno nisam imala pojma što baš tu, šta tražim ni šta treba da radim. Samo mi se tu sedelo. 

Ni mokra zemlja mi nije smetala. Valjda u autu imam nešto da se presvučem kasnije, to sada nije važno. Sedela sam i gledala u daljinu. U nebo. U more koje je bilo iza sedam gora i sedam dolina. možda ne baš na toj strani ali uvek je neko more tu, negde. U svakom delu sveta. Sve više sam bila gladna i sve manje mi se pomeralo sa te tačke. Ni metar levo ni pola metra napred. Baš tu. Kao da sedim na zakopanom sanduku sa blagom. Tu ili nigde, nema pregovora. Prođoše nekih dvoje ljudi. Bili su u kontra svetlu a i nisam bila zainteresovana da ih detaljnije pogledam. Nisam tu došla zbog njih.  Prišla mi je žena, možda malo mlađa od mene. 

"Dobar dan, tražite li nekoga?", pitala me je to jednostavno pitanje.

Pomislih... Kako da ti kažem šta i koga tražim kad ni sama ne znam...

"Da, tražim ali mi se čini da sam zalutala", rekoh joj, kratko. Duže ne umem a i ne znam odgovor.

"Evo, sada ću da krenem", rekla sam dok sam ustajala sa vlažne zemlje. Kao da se svet vrteo oko mene, takav sam osećaj imala u svojim nogama od olova.

"Ako Vam se ovde sviđa, sedite dokle Vam prija", rekao je čovek, seda glava, sedamdeset i neka, rekla bih da mu je. "Kad Vam ne bude više prijalo, naša kuća je pravo niz put pa dođite da vratite ključ od kapije. Hajde, Vido, idemo, posao čeka a Vama sve najbolje. I ne zaboravite ključ", reče starac.

"Da, da, vratiću ključ...." Jel ovaj normalan? Sedim na livadi, ništa nije zaključano. Ko zna šta je starina mislio, rekoh sama sebi i u sebi. Sedenje mi više nije prijalo. Krčala su mi creva kad su odlazili. Sedela sam u autu još bar pola sata i krenula dalje. Par stotina metara nije bilo nikoga i ničega a onda se pojavio obris sela, pravog. Iz prve sam prepoznala kuću. Parkirala sam malo dalje, odškrinula kapiju i hrabro ušla u tuđe dvorište. Bez obzira što je to bilo nekulturno, znala sam da baš tako treba.

"Došla sam da vratim ključ", povikah. Osetila sam pogled na potiljku. Starac je stajao iza mene, odakle se stvorio ja stvarno nemam pojma, ništa nisam čula. Okrenula sam se i upala u virove njegovih sitnih očiju, očekujući da se nasmeje. Pružio je ruku ka meni. Da mu dam ključ? Pa, nemam ja nikakav ključ, samo sam sedela na zemlji koja je, možda, njegova. Ključ od svog auta ne dam, nema šanse. 

"Dajte mi ključ, mlada damo", izgovorio je jasno i razgovetno, toliko jasno i jednostavno da sam videla dno svakog slova. Uzeh kamen sa tla i pružih mu. Bila je to čudna i zastrašujuća igra na koju sam pristala

"Eto, vidite da nije bilo teško. Ne možete da sedite na tuđoj zemlji ako niste otključali kapiju. Kada obavite ono, zbog čega ste došli, opet zaključate i vratite ključ. Zar ne?"

Zamislih se. Izgleda je vreme da otključam neki novi svet. Ko zna kakav... Jeza me je tresla. Kao da me je u struju uključio. Reči bez. Starac, kamen i ja u sred dvorišta, bez zvuka, boje, bez svega.

"Ključ će biti kod mene, mlada damo. Ako poželite opet u moj posed, tražite ga", rekao je dok je spuštao kamen u džep svojih pantalona. "Izvolite unutra. Vida je taman izvadila lepinje iz peći...

Nije trebalo dva puta da me pozove.

Da, to su bile lepinje sa kajmakom a uz njih gusto ovčije kiselo mleko, oporo jakog ukusa. Čovek je čudo. Može da se seksa skoro sa svakim ali da jede... E, to može samo sa posebnima a ovaj susret je bio baš poseban.

foto: Pixabay/Internet