Priče iz drugog braka XXII

Žarko je krenuo na put, do Danke. Bio je odmoran i dobro raspoložen. Nisam htela da idem sa njim. Prosto, postoje momenti kada je prepoznatljiva nečija potreba da bude sam par dana. Neka se brat i sestra ispričaju, bez mene. Znam koliko je važno biti sam onda kad srce to traži.

Krenuo je ujutru, pre gužve na drumu. Spakovala sam mu galete, za usput, znam da sam neće nigde da stane. Volim da zna da brinem o njemu. Volim njega, volim sve njegovo, čak i njegove loše odluke. Skoro se naljutio, kad sam mu dala smotuljak sa galetama. Računam, dug je put, valjaće mu, možda bude neki zastoj a on je baš nervozan kada je gladan. Nema telefoniranja tokom vožnje. Sve je OK, on je krenuo put Crne Gore a ja do pijace. Dan je odmicao svojim tempom. Iskoristiću vreme kada nije tu, da poradim one dosadne kućne poslove. Nije da ne mogu kad smo svi kod kuće ali lakše mi je ovako. Bar ne brinem šta ću da bacim. Moj čovek je alergičan na bacanje. Sve može da zatreba jednog dana, samo nikako da dođe taj dan. Nasuprot njemu, kad upadnem u trip bacanja, bacam sve što ne koristim.

Predveče sam očekivala da se javi, da je dobro stigao. Priznajem, keva sam prava, volim mirno da spavam. A nisam bila mirna. Stomak mi je skakao kao loptica po teniskom terenu. Možda je samo letnja viroza. Vrtelo mi se u glavi. Oko 21h je na vrata došla policija. Mislila sam da ću da umrem, kad sam ih videla, mada se dešavalo da promaše zgradu ili dođu po prijavi ludače sa trećeg sprata, da neko pušta glasnu muziku ili pas previše laje.

"Sanja Rašković? Mi smo iz policije. Da li poznajete Žarka Raškovića?"

"Da, on je moj muž."

"Žarko je poginuo u saobraćajnoj nesreći blizu crnogorske granice. Primite naše saučešće."

Dalje se ne sećam.

Dalje ne želim da se sećam.

Ne. To nije on. To je neko drugi. Pogrešili su vrata. Pogrešili su vek. Sve je pogrešno i nemoguće.

Mila je urlala na sred hodnika. 

Ničega se ne sećam.

Ujutru sam bila u kolima, sa kumom.

Ipak je bio on.

Ipak nije bila greška.

On je bio mrtav i ja sam bila mrtva živa.

Oduzeta.

Bez reči.

Htela sam da govorim, da plačem, da urlam.

Kao da me je neko isključio na MUTE.

Kum ga je identifikovao. Ono što je moglo da se prepozna.

Biće telo u Beogradu za dva dana, neko je rekao.

On nije telo.

On je moj muž.

Htela sam da kažem ali nisam mogla.

Ni tog ni narednih dana glas nije mogao da izađe iz mene.

Bila sam živa a mrtva.

Zazidana u šoku.

Zaleđena i ostavljena u santi leda, da plutam okeanom od suza.

Anđeo mi je sedeo na ramenu.

Rekao je... "Nije ovo ništa. Tek će da boli."

Neko mi je dodao roze tabletu.

Bacila sam je kroz prozor.

Ne postoji tableta protiv ovoga.

foto: Pixabay/Internet