Priče iz drugog braka XVIII

Dan sam provela ne snađena.

Kao da je život prolazio mimo mene.

Žarko je bio izbezumljen saznanjem da će stvarno da postane deda. Ništa bolji nije bio ni Đole. Njih dvojica su sedeli u automobilu, parkirani blizu bolnice. Na moje pitanje šta će tu, odgovor je bio "Nemaš ti pojma, ovo su muške stvari, moramo da budemo blizu ako nešto pođe po zlu".

Shvatih da je najbolje da gledam svoja posla. Nije Jovana moje dete, naravno da ne razumem. To, što sam kroz porođaj prošla a njih dvojica nisu, nije me kvalifikovalo da im se pridružim. Otišla sam do tržnog centra, sam bog zna zašto. Ne volim takve objekte. Kupila sam simpatičan žuti kompletić za bebu i produžila da šetam. Za čudo, nije bilo gužve. Sretoh bivšu koleginicu sa kojom sam popila kafu. Telefon mi je bio pri ruci ali sam bila opuštena. Momci su tamo. Ja sam na drugoj liniji odbrane. Bio je to njihov dan.

Kao na dugme, oko 21h, u tržni centar je ušlo bar hiljadu ljudi. Ne znam gde su se krili do tada, iako se bližilo vreme za zatvaranje. Neki bizon je naleteo na mene tako da mi ispade kesa sa bebećim poklonom. Da pogled ubija, nikad se ne bi reinkarnirao, bio bi mrtav bar dva puta. Ja sam od onih što ubiju pa, za svaki slučaj, pregaze. Čovek je imao tri kubna metra. Tetoviran kao Mikijev zabavnik ali je mirisao na tako dobar parfem da bih mu oprostila i da je mene oborio na pod. Pružio mi je ruku da ustanem. Učini mi se poznat ali iz nekog davno prošlog vremena. Na ruci spazih tetovažu Ostroga sa pratećim objektima...

Mrčo. Onaj peder iz Boke. Stvarno imam talenat da u masi naroda pronađem biser.

"Gospođo, da li si dobro?", kad progovori, bila sam sigurna da je on.

"No nego si ti dobro. Đe si, Mrčo, pa sećaš li me se?", okuražih se da ga podsetim da se poznajemo.

Mrčo samo zakoluta očima. Dvoumila sam se da li će da me nokautira ili izljubi. Ovo prvo je bilo izvesnije. Tačno će srce da mi stane.

"Đe si, gospođo! Pa, otkud ti ođe?", izljubi me Mrčo, ničim izazvano.

Hm... Ja živim ovde, veća je enigma šta će on tu.

"Sačekaj da telefoniram, pa da idemo na kafu, ja častim", reče Mrčo. E, ako je tako, kako da ga odbijem?

Sedosmo u prvi kafe. Pitala sam ga prvo za majku.

"Aaa, gospođo, majka mi je u Beograd, pošla kod sestre. Evo, došao sam po nju i tako, imam i ja nekog posla...", odluta mu pogled prema debeljku koji je išao prema nama. Ako i ovog poznajem, pobeći ću u Australiju, što dalje od svih i svega. Debeljko je raširio osmeh, tako sladak, da Mrčo polete pravo ka njemu. Setih se da je gej. Mislim, Mrčo. To smo zaključili još onomad, na bokeljskoj plaži. Možda je i debeljko? Šta me se tiče, ako su oni srećni, to je njihova stvar, prekorih sebe u sebi. Debeljko je bio za glavu niži. Na pupi mu se košulja tako napela, ako se otpuči ono dugme, ubiće i mene i još troje.

"Ljubo, dođi da je upoznaš, o ovoj gospođi sam ti pričao"...

Bože, da li je moguće da sam bila tema za razgovor crnogorskog geja kog sam videla samo jednom i ovog čoveka? Postaću influenserka, ako tako utičem na tuđe živote. Upoznasmo se, preko kafe. Kaže da živi na Vračaru, da je advokat i da mu je "ovaj ovde" mnogo drag. Ako, ako, samo se vi volite, srknuh kafu u nameri da čim pre zbrišem. Neka oni uživaju u svojoj ljubavi.

"Sjećaš se, Ljubo, pričao sam ti kako mi je ona pomogla da se oslobodim tereta svog opredeljenja? Više nikad se nisam stidio što sam gej. Znao sam da će biti prilike da je sretnem opet i da se zahvalim", ispali Mrčo kao da je spremao monolog za priredbu. Ljubo, fini čovek, sede pored mene pa samo pogleduje Mrča tako da su mnogi hetero parovi mogli da im pozavide. Utom meni zazvoni telefon.

"Žarko, ljubavi, da li ima novosti, da li se Jovana porodila?"

Zapuših slobodno uho prstom, da bolje čujem a isključim zvuke koji su me ometali.

"Žarko, saberi se, da li je muško ili žensko? Žarko... Ljubavi... Pa odluči se... Ijaooooo... Dolazim odmah!", viknuh u telefon tako da su se Mrčo i Ljubo prepali.

"Brzo, vozite me u Narodni Front, hitno je", zaurlah, dok sam vadila pare iz novčanika za još jedan bebi kompletić. Kupiću zeleni. Neće da bude višak.

Za sve sekunde bili smo u džipu.

Niko me ništa nije pitao.

Ljubo ode da parkira a Mrčo pođe samnom.

Žarko i Đole su sedeli u čekaonici. Njihova izbezumljena lica nisu govorila ništa drugo osim da nemaju pojma gde je levo, obojica.

Klekla sam pokraj svog čoveka.

Gledao je u pod pa u Mrča pa u mene, još sluđeniji nego što je bio dok nismo došli.

"Bako", rekao je, "I devojčica i dečak. Blizance je rodila moja Jovana", jedva promrmlja kroz suze.

Đole je sedeo stondiran, kao da deca nisu njegova. Razumem, šok je to. Gde se taj mali krio na svim pregledima, samo on zna.

Mrčo nestade.

Kao što se pojavio u sred tržnog centra, tako je i nestao.

Postala sam v.d. baka.

Anita, Jovanina majka je postala baba.

Nema tog botoxa kojim će Krunoslav da je našprica i podmladi.

Baba, baba, prava baba! I to blizanaca!

Idem kući da im štrikam patikice!

"Sanja, pa ti ne umeš da štrikaš", podsetio me je muž.

"Ni ti ne umeš da budeš deda, ne gunđaj, čim stignemo kući moraš da mi na velikom televizoru pustiš štrikanje sa Youtube! Nije to nuklearna fizika, savladaću nekako", zagrlih dedu i odosmo niz stepenice.