Priče iz drugog braka XIX

U roku od 48 sati, na vratima nam je bila Anita.

Tradicionalno, u oblaku parfema, na štiklicama i sa plastičnim osmehom.

Pored nje se šćućurio dr Kruno. Ona je postajala sve mlađa a on sve stariji.

Obradovah se da su došli da vide Jovanu, Đoleta, bebe.

Kaže Anitica, došli su po neki deo za džip, u Zagrebu mora da se čeka mesec dana a ona je "samo malo udarila u stubić i to je tak prsnulo". Zapitah se da li je uopšte primetila da se njena ćerka porodila?

Naravno, Kruno i ja smo tu bili samo fikusi. Žarko je bio u kupovini, sa zetom. Niti su se ovi najavili, niti sam znala da dolaze i zašto baš kod nas? Bivši supružnici nisu rođaci pa da nastave da se druže posle razvoda. U redu, roditelji su svojoj deci ali baš da idu na vrata jedni kod drugih... Ni normalno ni očekivano. Posebno ne na vratima moga stana. Mogla sam i ja da ne budem tu. Mogla sam i da se pravim da nisam tu. Ne znam koliko je moj muž svestan da sam ja jedna mega fina žena koja ne mora ni da trpi ni da služi njegovu bivšu. Još sa vrata, Kruno je zavapio da je gladan, glasom šestogodišnjaka iscrpljenog putovanjem od 400 km.

Anitica se već odomaćila. Uletela je u kupaonu, kako reče, da se refrešuje. Taman kad sam u kadu potopila zavesu iz kuhinje, baš tad je našla da mi se refrešuje po kući. Miris njenog parfema ušao je u sve pore mog stana. Nema potrebe da se izjašnjavam koliko mi je to išlo na određeni nerv. Mislim da ću da krečim čim budu otišli. Čak razmišljam i da prodam stan i odselim se na vrh Golije, kupim ovce i tako... Utom je, u stan, uleteo moj muž. Oduševljen što je video Krunov novi džip ispred naše zgrade, dobro se nije izljubio sa sadašnjim mužem svoje bivše žene. Ništa ja tu ne kapiram. Nije da smo moj bivši i ja najgori neprijatelji ali se ne ljubimo kad se vidimo, posebno ne ljubim onu njegovu Tratinčicu organskog porekla, neprskanu i svu od ekoloških materijala. 

Izgleda se pretvaram u matoro gunđalo. Gadan hormon mi je poskočio pa sam samo čekala kada će neko da me nagazi i da poleti perje a i gosti iz mog stana. Mog, jer nije Žarkov i nije nam bračna imovina i ne može njegova žena da svraća kao da smo krčma pored puta a njoj je, zaboga, hitno otići u toalet. Kada se vratila, sva refrešovana, zagledah se u njen zbrčkani vrat. Možda sam zaostala, možda sam primitivna ali nikada neću razumeti želju i potrebu ljudi (ne žena jer se odnosi i na muškarce) da se prave mlađi nego što jesu. Sva ta njena nacifrana savršenost pala bi u vodu da se skine u kupaći pa da joj sise dođu do pupka a strije joj naciguju butine, jel da? Stvarno u groznu babu rastem. Obzirom da u svom okruženju nemam tih plastificiranih bakuta, taman sam smišljala kako da u jednu rečenicu stavim čestitku što je postala prava baba i kompliment za najnovije zatezanje njene face kad progovori ta leptirica divna, oh.

"Kaj ti ne zategneš malo te podočnjake?", reče mi Lepojka.

Nije mi trebalo puno. Ubrzanje od nule do 100 za 3 sec. Žarko nije tu a Krunoslav se zabavljao u čaši viskija. Još dva-tri da drmne i da mu razvučem gostinski dvosed a nju lepo da prebijem i uzmem bod na domaćem terenu. Kako mi je jezik brži nego oči, nisam videla da je Žarko taman izašao iz kupatila i krenuo da nam se pridruži.

"Vidiš, dušice...", počela sam svoje izlaganje hrišćanski smireno i smerno... "Noćas sam kuvala supu od junećih kostiju jer je tvoja ćerka voli i tražila je ONU MOJU SUPU koja diže iz mrtvih i leči sve znane i neznane bolesti a njoj, posle porođaja, baš se TA MOJA SUPA JELA i to vruća, iz termosa. I vidiš dalje, dušice... Oko ponoći je supa bila gotova pa smo MOJ MUŽ i ja seli u auto i išli do porodilišta, da joj odnesemo jer je u toj smeni bila ćerka našeg druga, koja joj je prokrijumčarila termos sa vrućom supom sa DOMAĆIM REZANCIMA koje sam mesila sinoć. Eto, zbog toga imam podočnjake. I što smo, do zore, smirivali uznemirena srca jer smo videli dva bebasta smotuljka, samo kroz staklo na vratima i to nas je toliko obradovalo da smo plakali u autu, sve dok nam se oči nisu razbistrile dovoljno da možemo da se vratimo kući a tada je Beograd već bio probuđen."

Ućutala je. Sva onako savršena i upeglana i bez podbratka i bez klimakteričnih dlaka tamo gde nikad nisu rasle ali eto, u ovim godinama sve je moguće osim da od babe opet bude devojka, ma koliko da je Kruno vešt plastični hirurg. Kad vidim koliko viskija staje u njega, ne bih mu dala ni krompir da mi secka a ne facu ali oko toga ne moram ni da brinem. U moje lice neće ići ni botoksi ni hijaluroni ni silikoni ni ništa osim sapuna i kreme od nevena, bez konzervansa. Činilo se da su momci pratili moje izlaganje bez da su trepnuli, obojica. Ne, nije mi trebala zaštita od ove uobražene krave. Moj Ego se ne pali na niske udarce. Sklonih se u kuhinju, da ne bih nastavljala svoje izlaganje. I to je mnogo što sam joj rekla. Nemam ja ništa protiv bivše žene mog muža. Da ona nije bivša ja ne bih bila sadašnja, da se razumemo. Moj muž je imao osmeh Gospodara Svemira. Kruno je opet zakukal da je gladan.

"Sanjice, a da li imaš još te supe? Moja najdraža ne voli da kuha supu, kaže da joj se usmrde zastori".

Pa, ko bi ga odbio kad je takav šaljivdžija? Odmah sam otišla da ugrejem supu. I da ispečem zamrznuto pecivo. Ako bude potrebno, i krevet ću da mu namestim, da odmori od ove rospije. Dok sam grejala supu, razmišljala sam kako ta plastična kirurgija deluje na mozak. Da li se promeni balans normalnog i lepo vaspitanog pa iz osobe (koja se plastificirala) pokulja neka zloba? Jel smo to malkoc ljubomorni, m, Lepojko? Šta me briga... Njena sujeta i plastika su njeni, imam ja svoj sunčani i nasmejani svet i to niko ne može da mi ugrozi. Kruno se radovao supi kao beba sisi. Zacakliše mu oči, što od radosti što od viskija. Kukavac, ko zna kad je taj pojeo nešto toplo a da nije u kafani.

Prinoseći supu stolu, Žarko se ponudio da mi pomogne. Taman u pravo vreme, da se kroasani ne prepeku. Nije neki ručak ali je od srca, bar za Krunoslava. Otrča ljubav moja do rerne a ja sam spustila šerpenju vruće supe na astal. Anitin parfem više nije dominirao. Ućutala se. Dok je govorila, izgledala je mlađe samo što ja to nikad neću da joj kažem. Kako je sedela, svilena bluza joj se čudno namestila oko vrata pa grudi samo što nisu upale Krunu u tanjir. On je, zadovoljno, ručkao supicu a ja bacih oko niz njen dekolte. Baš kao što sam i očekivala. Ništa tu nije bilo ni mlado ni zategnuto, ako mene pitate. Crni Krunoslave, ti si to poslednji put video krajem prošlog veka, kada si je udomio. Džabe joj svi fensi tretmani. Nikad od babe neće biti devojka, jok. Posebno dokle god bude sedela za mojim stolom. Uostalom, dve bebe su je čekale u porodilištu, da joj kažu "Baba". Ja sam za njih samo Sanja, Ona Koja Donosi Vruću Supu iza Ponoći. Od toga rastu bebe. I od ljubavi cele porodice, bar od onih koji umeju da vole dalje od sebe.

 

foto: Pixabay/Internet