Priče iz drugog braka XXVII

Uz klopu, saznala sam da su vlasnici svih okolnih njiva. Pomisao na takvo bogatstvo, na mah, učinila je da poželim da kupim komad zemlje. Već sledeće sekunde, setih se da sam dete sa asfalta i betona, da mi je boravak u sred planine zanimljiv tog momenta ali da tu nije moje mesto. Za početak... Nema reku. Dovoljan razlog da ne kupujem zemlju iako sam bila na klik od realizacije.

Vratila sam se u Beograd. Smog, gužva, nije to zdravo okruženje ali je moje, da se ne lažemo. Jedva sam pronašla mesto za parking, zaglavila na kasi marketa skoro sat vremena, baš mi povratak u grad nije prijao. Sa druge strane, pa šta ću ja u selu? Nije da ne mogu da živim bez gradske buke i gužve ali tamo je preterano mirno i čisto. Fali život, fali zvuk grada. Sigurna sam da je divno onima koji su tamo odrasli. Nisam od njih. U marketu sretoh komšiju. Večiti konobar po kruzerima, usidrio se, do sledeće tezge. Pre mog "Zdravo!" počeo je monolog kako ne nezadovoljan, kako je sve bezveze, kako nema posla, kako svašta nešto što me nije zanimalo. "A, šta bi ti da radiš?", pitala sam ga. Možda znam nekoga ko zna nekoga pa da pomognemo čoveku da se trajno usidri. Keva mu je sjajna, uz njega i mlađeg brata dobro da nije poludela. Napravila je dva parazita koji su već odrasli paraziti, naviknuti na život u maminom novčaniku i sigurnost mamine čvrste ruke. Ne, nikad ih nije pustila da odrastu. Za njih ni jedan posao nije bio dovoljno dobar. Nisu hteli da ih izdržavaju žene, kao, oni su muškarčine koje će da zarađuju za svoju porodicu a ukupno nisu imali tri meseca rada, od kada ih poznajem. "Što se ne zaposliš kao konobar, pomoćnik u kuhinji, prodavac? Oni uvek traže radnike", pitala sam. Odgovor je bio teška filozofija bazirana na mnogo rada za malo para. Nisi ti nikad bio gladan, sinko, pomislih. Sit si i besan a proći će mladost, i tvoja isto kao i moja, dok se okreneš bićeš bez prihoda i bez mame, da ti sponzoriše tripove.

Moja kesa iz prodavnice pukla je na pola puta do zgrade. Kao u lošem filmu, jabuke su se kotrljale niz ulicu, mleko je prslo, pavlaka do pola umazala trotoar. U redu je, Sanja, ne nerviraj se, sve je to za ljude i nisi jedina na planeti protiv koje se urotio Univerzum. Sve je to posledica tvog izbora da nosiš, u kesi, više nego što može da stane pa sad skupljaj šta možeš. Škripavi zvuk točkova je privukao moju pažnju. Moj stari komšija je stajao pored, iskreno nudeći da mi pomogne iako se jedva kretao u svojoj hodalici. "Ma, neka, začas ću ja to. Kako ste Vi?", pitala sam ga. Nikad, zaista nikad ga nisam čula da se na nešto požalio. Ni on ni gospođa njegova. Uvek fini, uvek nasmejani ali kao senke, sve mršaviji i nevidljiviji. "Nikako, eto kako sam!", uzviknu sa pola snage i pogura onu svoju skalameriju. Odustala sam od skupljanja jabuka, već ih je pola završilo pod točkovima vozila na asfaltu umesto u piti. "Komšija da li ste dobro"?

"Gladan sam. Drugi dan da sam jeo čorbu od krompira. U vodi. Praznu. Ali, i to je dobro. Sutra nećemo imati ni čorbu". Kao da me je malj pukao po sred glave. Čovek od osamdesetak godina, koji ima mizeriju od penzije, stoji pored mene i gladan je. Prva ideja, da ga zagrlim, pomognem mu da ode do kuće, prevezem ga. Dobra ideja ali on je gladan. Jedva se ubedismo da me sačeka baš tu, da, kao, odem do marketa po drugu kesu i spakujem šta mi je ostalo. Kupih im namirnice, da imaju bar par dana šta da jedu. Dočekao me je suznih očiju. Glumila sam hrabrost. Bilo me je sramota pred njegovom nemoći. Da može da radi, zaradio bi. Star, bolestan, jedva pokretan i gladan u 21. veku, strašno! Jako, jako se ljutio na mene što sam trošila novac na njih. "Zamislite, ja sam to našla. U sred prodavnice. Mora da je neko kupio i zaboravio da ponese pa sam uzela, da ne propadne", našalih se. Plakao je kao dete. Od bola, od nemoći. Nije dozvolio da mu pomognem da dođe do svoje zgrade. Nije hteo da vidim koliko je nemoćan. Poštovala sam to. Poželeh mu sve najbolje, da pozdravi gospođu i obavezno mi javi kakav je pasulj skuvala.

Dva dana kasnije, Cule i ja smo šetali pored zgrade. Glava mi je bila prepuna misli, nekih kratkoročnih, blesavih, nedovršenih. Kao da sam živela život koji nije moj već pozajmljen, kao kišobran  kad ti daju u prodavnici jer si komšinica, pa da ne pokisneš do svoje zgrade. Bio je to neki zamenski život, dok neko ne popravi moj, zameni sve neispravne i polomljene delove i vrati ga, u voznom stanju. Cule se zaleteo u gužvu u parku. Neko je ležao na zemlji, desetak ljudi okupljenih, komšinica koja čuči pored... Hodalica se strmeknula niz padinu. Držala je mršavu ruku gospodina, anđeoski belog lica i bele kose. "Umro je, sirotan", reče neko. "Zvali smo hitnu pomoć". Pozvala sam Milu da dođe po psa. Stajala sam sa strane i isplakala sve suze ovog sveta, koje su mi bile zaglavljene u grlu, godinama. Reče ova komšinica, što ga je prva našla na zemlji, da su mu poslednje reči bile: "Tako sam se slatko nabokao pasulja da sad sit mogu da umrem".

Naslednika nije bilo. Njegova gospođa, kako je uvek zvao i retko ko joj je znao ime, Jelica, bila je toliko slaba da je bilo pitanje dana kada će krenuti za njim. I stvarno bi tako. Tiho, kao što su i živeli, umrli su u roku od tri dana. Komšije su se organizovale same, skupili smo novac da ih skromno sahranimo. Jedini, koji su odbili bilo kako da učestvuju, bili su sinovi paraziti. Njihova glad za životom na tuđim leđima, bila je jača od poštovanja ovo dvoje staraca. Pružena ruka bila je dovoljna. Na žalost, njihove ruke navikle su samo da uzimaju ono što drugi zarade. Na sahrani, meni je zapalo držanje govora. Familiju nisu imali, ni decu, ni unuke, ni dalje rođake nismo poznavali pa su komšije bile jedine. Pomislih... Čovek se zvao Drago a ja sam ga uvek zvala Komšija. Uvek je imao blagu reč a ona osmeh, za ceo svet. Otišli su na onaj svet siti, bila mi je utešna misao. Nisam mogla da promenim ni njihove izbore ni njihove živote. Ono, što sam mogla, uradila sam i bilo mi je drago. Kakvo neobično podudaranje, simbolika!

Razmislih o svom životu. Mila raste i treba da krči svoj put kroz život. Mene ne drži mesto. Sve bih, kao, nešto htela, nešto novo, revolucionarnu promenu u životu a nemam snage da se popnem uz stepenice kad lift ne radi. Ne menja se tako život, mala. Razmisli, pa delaj. Misli je bilo mnogo a samo jedna glava. Biti odrasla osoba uopšte nije zanimljivo, kao što se, iz perspektive detinjstva činilo. Setih se onih jabuka, što su se otkotrljale niz ulicu. Ne znam zašto, pade mi na pamet ideja da pravim nešto od jabuka. Sa čime raspolažem? Imam ideju, fali mi sve ostalo, uključujući i jabuke. Gde rastu jabuke? Sigurno ne u sred Beograda. Misli su poprimile jasniji tok. Možda vredi opet otići na onu zemlju i, bar, zamisliti jabuke. Mnogo jabuka i mnogo tegli i mnogo rada i truda da se od jabuka napravi nešto, spakuje u tegle, proda, zaradi. Zvučalo je kao plan. Znala sam ko će me razumeti i požurila ka telefonu, da objasnim svoju ideju. Što se tiče znanja o jabukama, znam da postoje kisele i slatke, žute, crvene i zelene, to je sve.