Priče iz drugog braka XXXI

Dvoje ljudi, stondiranih svako od svog bola, našlo se na parkingu.

Oblaci su se gomilali. Iz daljine se čulo tutnjanje. Kumulonimbusi su nam pritiskali slepoočnice, do ludila. Ili je to bio bol svakog od nas, udružen u snazi i nameri da nas potpuno samelje? I ranije sam imala momente kada je bol zbog Žarkove smrti prevazilazio sve ostalo. Paralisao bi me tako da nisam osećala vreme, nisam znala mesto, ne osetljiva za bilo šta van sebe. A u sebi.... Bol, mnogo bolnih tačaka zažarenih do tačke izgaranja. Bol koji kida, bol duše koji peče i prži svaku ćeliju svakog organa u meni.

Stajali smo na parkingu kao dva korodirana saobraćajna znaka. Da je neko želeo da napravi znak za "Pazi, bol na parkingu", nepozati čovek i ja bismo bili na znaku, ogrnuti ogromnim Ništa koje se nad nas nadvilo kao da želi da nas potpuno nema. Da ostanu dve prazne ljušture na tom parkingu koji je pritisnut kišnim oblacima prošaranim munjama nebeskim. Nismo govorili a sve smo rekli. Naše neme reči bile su uperene ka Nekome. Taj Neko je bilo ne postojeće lice kome smo hteli da prišijemo odgovornost za to što naših voljenih više nema. U urlanju bez reči, Neko je odgovarao pucanjem gromova. I kiša se plašila da počne da pada, onako, ljudski, da spere sa nas sve kako bi bol ostao ogoljen i sam. Jedna kap, tri kapi, pljusak je bio za nano sekundu brži nego što smo uspeli da uđemo u moj automobil. Provala oblaka je bila veličanstvena. Nebo i beton su se spojili u sivu celinu bez kraja.

Prvi je počeo da plače. Tiho, više u sebi nego da ja primetim. Samo mu se brada tresla. Bešumne suze su mu kapljale iz očiju i slivale su se u okovratnik skupocene košulje. Nisam smela da ga pogledam. Kao, ja sam jaka, ja ne plačem nikad a posebno ne pred neznancem kog sam, ni sama ne znam kako i zašto, pustila u svoje vozilo. Grlo mi se stezalo kao da vatrene kugle gutam. Oči su mi bile kao dva mala jezera spremna da se preliju. U blizini je udario grom, nisam mogla da procenim gde. Vrisnula sam i delićem bistre svesti nagazila gas tako da je auto poleteo. Par sekundi kasnije, na mestu gde smo bili parkirani palo je drvo. Mislim da sam imala napad panike. Vrištala sam i snažno udarala volan. Nepoznati čovek je, i dalje, tiho plakao, laktom naslonjen na suvozačka vrata. Možda par sekundi, možda i duže, ne znam. Bol nas je zaustavio u vremenu i prostoru. Pogledala sam u retrovizor. Ispod oborenog drveta je virilo nešto, reklo bi se gospodinov automobil. Prizor je bio čak i malo smešan.

"Izgleda kao pijani jelen upleten u granje, jel da?", pitala sam čoveka potpuno ozbiljno.

Kad ga šlog nije strefio! Skrhan svojim bolom nije ni primetio da mu je auto spljeskan pod teretom drveta koje je grom oborio. Njegovo lice je promenilo boju od izbledelog do ljubičasto-crvenog brže nego što taj fensi auto ubrza od 0 do 100 km/h. Bivši fensi auto, pardon. Sada liči na hrpu zgužvanog lima zarobljenog ispod desetak metara stabla. Pomislih da nije baš momenat prigodan za šalu ali stvarno je izgledao kao jelen koga je crtao petogodišnjak. Ili bar ja, sa svojim raskošnim ne talentom za crtanje. Bi mi žao ovog čoveka. Kanda se lagano tresao dok je pokušavao da se oslobodi mog pojasa za vezivanje na suvozačkom mestu. Žarko je hteo da ga popravi i sve danas, sutra i eto... Nikad. Da je neko sa strane gledao, rekao bi da je u pitanju scena iz horor filma gde neka ludača otima i drži vezanog u autu slučajnog prolaznika.

"Meni više liči na slona u mreži za kamufliranje topova", rekao je smrtno ozbiljnim glasom. Kiša je i dalje pljuštala. Iz daljine se naziralo razvedravanje. Otvorila sam prozor tek toliko da uđe svež vazduh i povrati nas iz ovog nadrealnog tripa. Zamislih se, kako izgleda mreža za kamufliranje topova? Slona sam videla uživo, u zoo vrtu ali u toj mreži ne bih mogla da ga zamislim. "Da izvineš... Koji si auto imao?" Kaže čovek, pusti sad auto, to će osiguranje da reši. Ti si meni spasla život!! Auuuuuu! Realno, nisam ni primetila. Da je seo u svoj auto, tačno bi ga ono drvo raspalilo po tintari da više na noge ne bi stao. "Ma jok, nije to ništa, ja to stalno radim, to spašavanje života, ih...."

Od nekud se našla flašica ustajale Fante. Podelismo je, u slast. Šta ima veze što ne znamo ni ime onom drugom. Za auto bi se reklo da je bio neki Audi ali nisam do kraja bila sigurna. Ostali smo da sedimo u mom autu sve dok šlep služba nije došla da natovari onu zgnječenu limenku. Reče da se zove Goran, da je iz Beograda i pomenu neku advokatsku kancelariju. Da si ti živ i zdrav, čoveče! Pozdravismo se kao drugari na kraju vojnog roka. Moja šklopocija i ja smo morali dalje.

Na putu do kuće razmišljala sam o sekundi koja je dovoljna da nekoga više nema. Baš tako je i Žarko stradao. U sekundi, sam na ovom svetu kao da ga niko nije voleo, kao da nikoga nije voleo. Reših da ne plačem dok vozim. Nastaviću kad dođem kući a pre toga odem u nabavku, odnesem tepih u servis za pranje i zakažem zubara za Milu. Nikako mi iz glave nije izbijala slika slona ogrnutog kamuflažnom mrežom za sakrivanje topova. Kud nisam pitala da li tu mrežu prave u sivim ili u braon tonovima! Posle burnog dana, u prizemlju me je dočekao poštar. "Gospođo Rašković, imate poštu iz belog sveta", rekao je kao da mi je Papa lično pisao. U rukama sam imala toliko kesa da je jedino logično mesto za kovertu bilo u mom dekolteu ali bi mi neugodno da ga zamolim da tu zadene. Ni lift nije radio. Ni automat za svetlo. Crna Sanja, lipsaćeš dok se ne uspentraš, pomisila sam pa se predomislila. Sela sam na stepenice, uzela kesicu čipsa, otvorila je i ostala da grickam i skupljam snagu za dalje pohode.



foto: Internet/ilustracija

Comments

  1. zdravo prijatelju bila sam povrijeđena i slomljena srca kada se prije sedam mjeseci u mom braku dogodio jako veliki problem između mene i mog muža. toliko strašno da je odnio slučaj na sud radi razvoda. rekao je da više nikad ne želi ostati sa mnom i da me više ne voli. Pa se spakirao iz kuće i natjerao mene i moju djecu na teške bolove. Pokušala sam ga na sve moguće načine vratiti, nakon mnogo preklinjanja, ali bezuspješno. a on je potvrdio da je donio odluku i da me više nikad ne želi vidjeti. Tako sam jedne večeri, vraćajući se s posla, srela svoju staru prijateljicu koja je tražila mog muža. Pa sam mu sve objasnila, pa mi je rekao da je jedini način da vratim muža da posjetim bacača uroka, jer je i on to stvarno učinio. Tako da nikad nisam vjerovao u magiju, ali nisam imao izbora nego poslušati njegov savjet. Zatim mi je dao e-mail adresu bacača uroka kojeg je posjetio. DR alaba. Sljedećeg jutra poslala sam e-mail na adresu koju mi ​​je dao, a čarolija me uvjerila da ću muža vratiti sljedeća dva dana. Kakva nevjerojatna izjava!! Nikad nisam vjerovao, pa je razgovarao sa mnom i rekao mi sve što moram učiniti. Onda ih radim bez povišice, pa me sljedeća dva dana, začudo, zvao suprug koji me nije zvao zadnjih 7 mjeseci da mi javi da se vraća. Tako nevjerojatna !! Tako se isti dan vratio, s puno ljubavi i radosti, i ispričao se za svoju pogrešku i bol koji je nanio meni i mojoj djeci. Tada je od tog dana naša veza bila jača nego prije, uz pomoć sjajnog bacača uroka. Dakle, savjetovati ću vas ako imate bilo kakvih problema, obratite se dr alabi na email: dralaba3000@gmail.com ili ga kontaktirajte na whatsapp i viber na ovaj broj: +1(425) 477-2744.......

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular posts from this blog

Taj muški strah

Priče iz drugog braka XXX