Um, drum i ostalo

Bio jednom jedan čovek. Nije umeo da prihvati snagu Žene. Gledajući kako deca privlače pažnju, pokušao je sve ne bi li dobio njenu empatiju. I... Uspeo je. Večita žrtva postao je modus vivendi Muškaraca. Od tog dana, istorija je dobila drugi tok.   Muškraci su, vekovima,  razvijali veštinu dobijanja ženskog saosećanja. Mali i minorni, pronašli su način kako da dođu do svog cilja: ženke. Ne žene nego ženke. Uopšteno govoreći, Žene ih nisu zanimale. Prihvatili su njihovo postojanje samo u cilju ostvarivanja muških želja, od hrane do produžetka vrste. Kada bi se dovoljno izigrali, navlačili bi masku tuge. Na to su žene posebno osetljive. Taj tužni pogled psića koji bi samo jedan kolačić ali ne, neće ga dobiti... Oh, i najtvrđe žensko srce otapa. Naravno, ima u muškarcima i realne tuge, koju vredno sakupljaju od malih nogu. Nikad se ne zna kada će im zatrebati. To je fino skladište svih mogućih izgovora i opravdanja. Kada situacija postane opasna, po njih, pogled tuž...

Urednik je tražio da donesem intervju. Drugačiji nego do sada, neobičan, zanimljiv čitaocima. Kao da sam džuboks u koji ubaciš novčić i pritisneš dugme pa svira po želji. Kiša je pljuštala i grad je bio siv, mokar, smrdljiv. Da, bio je to smrdljivi četvrtak i bio mi je potreban intervju sa nekim... Drugačijim. Vrtela sam svoj telefonski imenik. Sve neki umetnici u pokušaju, alkosi, propale prilike za udaju, gubitnici i nedovršeni. Kod Bate sam, uvek, mogla da se ogrebem za gratis piće i zanimljivu priču. Preskočiću. Urednik je ukinuo novac za taksi. Moje salonke, sa filigranski tankom štiklom, nisu bile prigodna obuća za odlazak na teren, sve i da sam znala na koju stranu da pođem. Ispod koleginog stola bile su neke patike. Nisu bile baš najlepši izbor, uz moju suknju A kroja i debeli dzemper. Bile su odrpane i tek dva broja veće. Ne znam šta mi bi, da ih obujem. Odjednom, nestala je moja nervoza. Kažu, da bi ste spoznali dušu drugog bića, obujte njegove cipele i krenite putem koj...

Poznavali su se dugo i dobro. Nisu uvek komunicirali rečima. Nekada bi se sporazumeli u mislima, bez potrebe da govore. Govorila je muzika, češće nego reči a njihove reči su uvek bile smislene, odmerene i pristojne. Kada bolje razmislim, nikada nisu imali ni potrebe da ukrste reči i argumente. Jednostavno, razumeli su se. Živeli su u velikom gradu. Uvek bi pronašli vremena jedno za drugo, iako kilometraža između nije bila beznačajna. On je bio tu za nju. Ona je bila tu za njega. Kroz sneg ili po sunčanom danu, uvek. U jutro ili u podne ili u ponoć. Čudna je bila ta njihova povezanost. Godinama je sve teklo glatko, bez zastoja, premišljanja i čekanja. Bez svađa ali ne i bez razlike u mišljenjima. Jedna od stvari, oko koje su se složili, bila je potreba za begom iz grada. Za malom kućom, sa dvorištem i baštom bar, ne previše ali dovoljno daleko od beogradske gužve. Negde, gde nema mnogo ulične rasvete, gde se ljudi jedni drugima javljaju, srdačno a reka se vidi kroz prozor. Kao ...

Slomila sam se i tonem. Osećam kako delovi moje duše, tek sastavljeni u magični mozaik, padaju i rasprskavaju se u hiljade delića. Providni su. Nema mrlja od krvi. Samo brdo polupanog stakla, svuda oko mene. Kao da sam bila sakrivena u velikoj tegli, koju je neko mlatnuo maljem a, zatim, porušio mog Sneška i izgazio leju sa lalama. Najbolje od svega je što puštam da emocije prolaze kroz mene. Trenutno se smenjuju tuga, poraz i oprost. Povredili su me nečije nečinjenje i reči, koje su trebale da zvuče šaljivo. Proizvele su isti efekat kada sam, pre četrdesetak godina, pala na staklo od polupane flašice Tuborg piva. One male, debeljuškaste, braon boje, što je ličila na Mišlen logo. Komadi stakla su se zaboli u moje desno koleno. Nisam plakala, ni tada. Došla sam kući, sa svim tim braon staklićima koji su virili iz mog kolena. Mama je bila dežurna, u Domu zdravlja. Tata me je odvezao. Mama je plakala, dok ih je vadila. Ja nisam. Ličila sam sebi na ježa. Braon komadići stakla su se pr...

U navali coaching tema miksovanih sa posetama bližim i daljim destinacijama, odlučila sam se za miks obe, uz blagi osvrt na šminku ove jeseni ali i recepte sa bundevom. Ovako, nekako, bi trebalo da izgleda prosečan blog na našem području. Ne znam koji saveti bolje prolaze, da li instant gurua ili onih što su posetili Temišvar pa se obradovali kao da su u drugu galaksiju otputovali? Ili možda onih koji će, detaljno i slikovito, da nam objasne trudničku opstipaciju, kako dojiti bebu ili nešto sa senzacionalističkim naslovom poput "Nećete verovati šta se dogodilo kada sam zapertlala cipelu"? Teme bez kojih bi svetska populacija jedva opstala, da nema nekog iskusnog da nam pojasni i nauči nas jer danas je svako stručnjak za nešto.  Odlučila sam se da napišem vodič za posetu Luksemburgu, baš zato što su već o mnogim svetskim destinacijama drugi pisali. Luksemburg je mala i lepa država, preslatka, obavezno posetite. Više od pola broja stanovnika su stranci. To je jedna od ...