Isterivanje nervoze

Svi imamo trenutke slabosti, kad sebi dozvolimo da dokon um proizvede lude ideje. Stvari nisu ni dobre ni loše, naš um ih tako deli na osnovu predhodnih iskustava i stepena trenutne zaludnosti. Što se manje bavimo nekim pametnijim stvarima, to smo više skloni pravljenju slona od muve, i oživljavanju starih i zaraslih emotivnih rana.

Ima par dana da me je napala neka emotivnost. Nisam na to navikla, priznajem. I razvod sam iznela "muški", na nogama, bez suza i patetike, pa me zato još više zbunjuje moje trenutno stanje. Ćerka je porasla i ne dozvoljava da je smaram maženjem, drugo nemam koga. Možda bi bila dobra ideja da nabavim kućnog ljubimca koji voli maženje jer je to prava definicija mog trenutnog raspoloženja. Mazi mi se neko. Ko će u mojim rukama srećno da se meškolji i prede i traži još.

Kako te osobe trenutno nema i nisam u mogućnosti da putem njegovog USB u mom hub-u izvršim transfer intimnih podataka, rešila sam da surovijom metodom isteram svu negativnost iz sebe. Mrzi me da idem u teretanu, da me tamo zagledaju one tetoviranje devojke sa poni repovima i debelim usnama. Vežbaću kod kuće, uz instrukcije sa Youtubeta. Kad sam bila psihički spremna za realizaciju tog poduhvata, shvatila sam da imam oko 1 kvm slobodnog prostora u stanu, i da je situacija "Biti ili ne biti". Odlučila sam se za čučnjeve. Mnogo čučnjeva. 

Zatvorim se u sobu i čučim. Ona sa video klipa skače kao besan majmun. Ukačim svaki njen treći čučanj. Krckam kao grisine u ustima gladnog dvogodišnjaka. Desno koleno jače nego levo. Slab mi je ton pa ne čujem da li tako i njoj, mada ne verujem. Deluje suviše srećno i dobro podmazano sa svih strana. Tešim se da ću imati pozadinu kao ona, minimum, iako je duplo mlađa od mene a i duplo lakša. Oko 4. čučnja počinjem da psujem. Svaki kolač koji sam pojela, svaki drugi tanjir čorbastog pasulja sa rebrima, i svaku pošećerenu limunadu. Oko 7. čučnja počinjem glasno da psujem. Ne više hranu nego svoju ideju da jedno zlo zamenim drugim.

Evo treći dan kako hodam kao da sam jahala bure. Jedva sastavim noge. Toalet koristim iz daleka, kao dečak. Kad izlazim iz autobusa, iza mene je red zavidnih. Hodam kao da su mi noge od lima. To je loša vest. Dobra vest je da me noge toliko bole, da sam zaboravila zbog čega sam uopšte i bila nervozna. Ostajem ja pri svom hrono režimu života a ove čučnjeve neka rade neke manje krckave gospođe.