Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-11-27

Mali kućni užasi

Vikend, cele nedelje očekivana šargarepa pred magarećim nosom. Dočekah ga. Sve je ukazivalo da će biti redovan, što znači da ću moći da budem napolju veći deo vremena. Slomljena obavezama od predhodne nedelje, grdno pogreših, da ne napišem težu reč.

Život u zajednici nije lak. Baba, deda, Klimakteruša i Pubertetlijka, naša mala porodica, konačno na okupu. Baba i deda su konstante, Klimakteruša i Pubertetlijka su promenjive. Baba i deda puše zavijani duvan. Smrdi kao zapaljeno seno. Pravdaju se da je to jače od njih, ali je moja želja za životom jača od želje za komunikacijom sa njima. Da zlo bude veće i smrdljivije, pale cigarete istovremeno, na dve strateške pozicije. Deda drži položaj za trpezarijskim stolom, sa polaganjem prava na taj tv, na kom se gledaju samo samo sportski programi. Baba drži položaj na koti Trosed. Od 17h trešte turske serije. Baba i deda, normalno, kao svaki bračni par koji je 50 godina zajedno, ne čuju dobro.

Precizniji izraz bio bi "selektivno čuju". Ukoliko sagovornik ne želi sve da ponavlja, potrebno je da im uključi receptore u ušima glasnom prozivkom po imenima, da bi se dozvali iz svojih svetova. Tek onda treba reći željeno, bez davanja previše prostora za diskusiju. Takoreći, podeliti zaduženja i pobeći. Uglavnom je nemoguće. Komentator zonske lige Urugvaja i Turci se nadvikuju. Što deda glasnije pusti prenos fudbala, to baba pojača nadiranje Turaka. Kroz ta dva zvučna zida komuniciraju. Uši otpadaju, oči ispadaju. Ne zna se šta više zagađuje, da li buka, da li dim? Smrdimo kolektivno, kao zlatiborske pršute. Manje se sušimo, više se dimimo. Upasti u taj prostor, dok dva televizora vrište, a njih dvoje razgovaraju... Skraćuje život, zaista. 

Deda ne odustaje od svoje pozicije. Može Papa lično da dođe na ručak, ne! To je njegovo mesto i ne bi ga napustio pa da topovi gruvaju. Ok, jedan višak među onima koji bi da ručaju je podnošljiv, ali eto i babe, i dva televizora, i ručak se pretvara u jedenje pred komisijom, sa svim zvučnim efektima koje dva televizora i dva nagluva člana porodice mogu da proizvedu. Još jednom, Posebni izvini, sledeći put ćemo da ručamo ispred zgrade. Malo hladi beton, ali je lakše za podneti.

Da stvar bude crnja, ćerka i ja delimo sobu. Moju sobu. Moju devojačku, pa udatu pa razvedenu sobu delimo nas dve i svaka je svojata. Stanje na frontu je obogaćeno još jednim bojištem, jer je njoj došla drugarica a moj životni prostor stisnut je na komad trpezarijskog stola. Kažem dedi "Ja moram da radim sad ovde, jel to ok?" - misleći da će da se makne bar u dnevnu, kod babe i Turaka. "Ma naravno, pa ne smetaš ti meni" - reče dedosaurus. Dok ovo pišem, na 20 cm od moje glave skiče kapućino majmuni a deka se silno zabavlja. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem u smislu mentalne izolacije. Ima dana kad mi baš dobro ide ali danas nije jedan od njih. Avioni lete i prave buku, autobusi koparaju, Turci napadaju, majmuni skiče, devojke se kikoću a mene svrbe uši iznutra. Malo mi igra i oko, i počinjem da kapiram koliko je tanka crta do psihičkog naprsnuća.

Za ručkom se okupimo nedeljom. Uprkos svim izazovima savremenog doba i dedinoj navici da baba servira ručak između 12:20 i 12:30, Pubertetlijka i ja izdrzimo bar supu. Ukoliko ručak nije serviran u to doba, deda počinje da se nervira pa ode da spava kao onaj deka što je "zavijen u jastučak prespavao ručak". Od muke. Navika je navika, 50 godina ga moja majka neguje kao novorođenče i hrani kao nedonošče. Ne daj bože nekih gostiju koji bi naišli u vreme ručka i njihove dremke. Ceo dan ode u propast. Uglavnom, danas smo se svečano svi skupili, drugi put ove nedelje. 

Obično tu, kad se pleme okupi oko ognjišta, mudri starci počinju da postavljaju pitanja kojima se ne može uteći. Našla sam sistem koji je više puta proveren i deluje. Za ručak spremim ribu. Svi se udube u pažljivo jedenje i ćute. Akcenat je na ćutanju. Mogla bih u svoj CV da stavim i tu veštinu, nikad se ne zna kada može da zatreba. Da ne zvučim nezahvalno, samo bih da u zapisnik uđe da me izluđuju glupa pitanja. Ništa nije problem i sve ja mogu, samo mi odgovaranje na glupa i besmislena pitanja tupi pamet. Zašto me pitaju ono za šta znaju da im se odgovor neće svideti? Znam, jednog dana kad babe i dede ne bude, nedostajaće mi i to, ali sad sam na ivici razuma. Nije to umor. To je, jednostavno, želja za samoćom i tišinom, što dalje od svih izvora zagađenja, uključujući i pitanja na koja nemam odgovore.

Počeću da mrzim kapućino majmune. Do sad nisam imala neko mišljenje o njima, ali, posle ove buke iz televizora, definitivno ih mrzim. Iako zvuči potpuno nadrealno, jedva čekam da svane ponedeljak, da odem na posao i odmorim se od porodičnog vikenda. Ako puknem, niko me neće lako sastaviti.




6 comments:

  1. Naravno, kao i svi ovde nemaš uslova da živiš samostalno i onda živce pretvaraš u lance, kako znaš i umeš. Sve sam skapirala. Jesu tvoji, al' teški ;)

    ReplyDelete
  2. Joj, a ja nekad kukam kako je meni teško. Sanja, carice, nasmeja me, ali znam da tebi ni malo nije smešno, samo umeš to tako lepo da upakuješ...

    ReplyDelete
  3. Sa uzivanjem sam procitala tvoj tekst,jer me vratio u detinjstvo.Kao i ti i tvoja cerka na slican nacin smo zivele moja majka i ja.I veruj mi sad bih dala sve na svetu da se to vrati.;-)
    https://suzastil.blogspot.rs/

    ReplyDelete
  4. Nekad sam, za istim tim stolom, i ja bila tinejdzerka.. Istorija se ponavlja a sto traje.

    ReplyDelete
  5. Svaki dan govorim sebi onako vojnicki "izdrzi"! U svakoj, bivsoj, studentskoj, svojoj zajednici koju sam sama stvorila - je isto! 😊

    ReplyDelete
    Replies
    1. U danima kad vojničko "izdrži" neće da se primi, budi divna ne savršena. Nekad treba da prsnemo da bi se opet sastavili. Nije svaki pad loš, veruj mi.

      Delete