Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-12-26

Linija između tamo i ovde

Odem, retko, u crkvu Svetog Save. Obično budem jedina unutra, jer idem kad me srce povede a ne kad u nekom kalendaru stoji da tako treba. To je moj, intimni, razgovor sa onima sa druge strane oblaka, onima koje ne vidim a osećam njihovo prisustvo. Ustvari, najupečatiljiviji su razgovori u meni, narednih par stotina metara. Kao da se nesto presloži i lakse idem dalje. Možda je samo do nizbrdice, u povratku iz crkve, a možda zaista postanem svesnija prolaznosti i dobrog i lošeg.

Pre dvadesetak godina, volela sam da, nekim utorkom, odem na službu u Sabornu crkvu u Beogradu. Peške sa posla, polako, da izluftiram um. Patrijarh Pavle je držao službu u 17h. Pamtim taj žustri korak omalenog čoveka, pred kojim bih se postidela što sam se zadihala na uzbrdici od mosta do crkve. Ljudi nikad nije bilo previše, često više sveštenih lica nego nas. To je bio doživljaj za pamćenje. Mir, spokoj, neverovatna lakoća postojanja. Uvek bih stala na isto mesto, na isti način i žmurela da bih svesno isključila sve vizuelne doživljaje. Nisam se dugo zadržavala, samo koliko je po mojoj meri. Vraćala bih se na Novi Beograd peške. Udubljena u svoje misli pustila bih noge da me nose kuda god požele. Nisam vernik kakvog pravila propisuju ali ovi susreti su bili potpuno posebni. Skoro lični i, kao takvi, upamćeni u mojoj DNK.

Ove godine je umrla Nada. Odem na groblje da se ispričamo, za sve ono što od gimnazije do avgusta nismo uspele. Ne bude mi mnogo lakše, samo me malkoc manje davi u grudima. Za nju jos nisam navikla da je u parceli 125C. Mislim da će me sledeći koncert "Partibrejkers"-a polomiti više nego svaki odlazak na groblje ali život ide dalje. Ona je tamo, ja sam ovde. Ne vidim to kao prepreku prijateljstvu. Verujem da i na oblacima nekome drži predavanje o zdravom životu i vozi rolere iznad Ade, iako je potpuno irealno ali ja to tako hoću. Održavam neke naše rituale i priče. Šetam stazama kuda smo hodale zajedno, samo ne verujem da ću još nekoga moći da zovem Bejbe, kao nju. 

U autobusu, ponekad, vidim nečiju ruku kako se drži za šipku. Boja laka za nokte, oblik prstiju, imam utisak da je ona opet tu. Svesno se oduprem da potražim lice žene čija je to ruka, sve dok me ne stisne u duši i počnu da mi cure suze pa izađem na sledećoj stanici i urlala bih. Sebično bih urala, jer mi je oduzet prijatelj, podrška, pa se opet zaustavim jer nema smisla da urlam na ulici, neće se ništa promeniti. Da li, uopšte, postoji mesto gde može da se plače onako kako to rade deca, celim telom, srcem, kosom, prstima, jetrom? Da se rida jer se dalje ide bez nekoga kome i dalje čuvaš stolicu u kafiću, kao da kasni.. Da ne skidaš fleku od kuvanog vina, sa majice, jer te ona tim vinom slučajno zalila? Kad se postane spreman da se neko pusti da zaista ode? Koliko još puta moram da prođem stazom pravo od kapele pa levo i opet pravo? 

Sećam se jednog dešavanja, na kom smo se srele Nada, Dragana Ćosić i ja. Dragana, koja se već borila sa bolešću, Nada koja je bila sinonim za zdrav život i ja, debela i sa hipertenzijom. Dragana, lepa i nasmejana kao da je sve u najboljem redu... Nada, kao pčela, ne zna kud pre da odleti. Sad su obe tamo a ja ovde i linija je toliko tanka da se providi. Zaklela bih se da ih vidim kako kuvaju proso sa nekom zdravom travuljinom i smeju se mojoj faci sada kad se odupirem suzama a baš su naumile da izađu, svojim putem. 

Valjda duša nekad mora da se slomi i u suzama rastvori, da bi se opet stvorila.. Ne znam, ja se u ovo ne razumem dalje od "Nedostaješ, Bejbe".





2 comments:

  1. Svako ima svoje druge tamo, one kojima u mislima kazuje koiko mu nedostaju i umesto kojih se raduje kada njeni jave radosne i lepe vesti. Ja ih imam... au, bolje i da ne počnem da nabrajam. I svaku radostu vest od njihovih i odradujem i otugujem, jer ne mogu da se radujem sa njima.
    Divan tekst.

    ReplyDelete
  2. Nikad se ne postane spreman da neko drag ode.
    Danas je 40 dana kako je otišla Ona Koju Neizmerno Volim. Isto boli.
    Ako nađeš to mesto za plakanje, molim te, zovi me.
    🤐😮

    ReplyDelete