Crni pojas u roditeljstvu

Pre 13 godina sam postala mama.

Doneli smo je iz porodilista, korpu stavili na sto i odmah sam otišla pod tuš. Ošamućena prvim izlaskom u decembarski mrak, spavala je, zadovoljna i sita. Disko je počeo malo kasnije.

Uputstvo nam nisu spakovali. Ni punjač. Ni slušalice. Imala sam 35 godina i želju da se satima kupam a zatim da danima spavam. Patuljak, u plavoj bebećoj korpi, imao je drugačiji plan. Svi su se, kao, trudili da mi pomognu a meni se uopšte nije igralo sa njima. Pomoć je bila da rade ono što ja ne želim a ne da se igraju sa mojom novom lutkom, dok ja usisavam ili ribam kupatilo. Takva pomoć mi nije trebala. Umela sam i ja da gledam u srećnu, zadovoljnu i situ bebu i da čekam da se pojave patuljci koji će, sve ostalo, da srede. 

Nisam dozvoljavala nikakve brojanice, ikone, bele lukove i slično. Guranje novca pored bebe, još manje. Odmah dobih epitetu nadrndane koja sve zna. Da, ta sam i da me se manete tih brojanica inače bijem. Ozbiljno, srpski, bez milosti ću da bijem svakoga ko ima takvu ideju a ne da pokuša da je ostvari. Ređala se tatina familija, donosili su šta će da jedu, sedeli, jeli, pili i super se zabavljali. Taman im je došlo kao uvertira za Novu godinu. Hit je bila doneta kokoška sa glavom, jer je takav običaj ne znam gde. Njegova strina se silno potrudila da pronađe kokošku sa glavom jer, zaboga, bebi se ne donosi pile iz Maxija. Mora sa glavom ili nikako. Da je bilo sreće i pameti, bilo bi nikako, zahvalila bih im se na razgledanju i odmarala ali avaj, to naviklo na tretman kao na dvoru a ja, fina snajka, da ispunim sve što se od mene očekivalo.. Eto po čemu ih pamtim. Ljudi koji su umeli da dođu ali ne i da pogode vrata i odu bestraga.

Beba je rasla, ja sa njom. Nikad pre nisam bila mama. Iskreno, nisam baš to sve tako zamišljala, valjda zato što sam bila odrasla i formirana žena, sa svojim navikama i manama i raznim paketima. Hvala joj što se nije budila noću, što nemam pojma šta je neprospavana noć. Sita i srećna beba je spavala kao zmaj a i mi, pored nje. Ako bi krenula neka drama, mesto je imala između nas ili pored mene. "Ne navikavaj je da spava sa vama, to nije dobro, ne navikavaj je na ruke, nemojovonemojono...". Sad mi je žao što joj nisam i više ugađala. Super smo se zabavljali, dok je rasla i stajala na noge. Uvek oprezna, uvek jasnog pogleda, kao da zna šta hoće.

Upravo tako i jeste. Oduvek zna šta hoće. Iz bebe, koja je umela da puzi samo unazad, izrasla je slatka plavooka čupava. Stala je na svoje noge i krenula da osvaja svet. Ona je izrasla u devojku a ja sam izrasla u nesavršenu mamu. Nemam tih ambicija da znam sve, da budem ekspert za svaku njenu fazu. Snalazim se, kako najbolje znam. Biti jednoroditelj je lepo i naporno. Drugi roditelj ne učestvuje aktivno u njenom životu. Ne umem i ne mogu da budem i mama i tata, ne umem mnogo toga što se od roditelja očekuje. Umem da se smejemo i da se, sada sve manje, mazimo i igramo. Vreme za igranje zamenili su polinomi, jedinjenja, Njutnovi zakoni. Nisam ih kapirala ni kad sam morala, sada još manje pa evo živim, godinama već nekako preživljavam i bez geometrije i bez umeća da u nemu kartu upišem 200 pojmova iz Južne Azije.

Ima dana kada se pitam šta mi je sve to trebalo. Razumem one koji nemaju decu i žele ih, više nego bilo šta što može da se želi. Biti roditelj je divno i strašno, odgovorno i zanimljivo, izazovno i naporno. Ni jedan udžbenik ne pomaže a kad prođe, svi smo pametniji nego što smo bili kad je trebalo. Pucanje leđa, dok beba uči da hoda, grčevi ili zapušen nos, sve to dođe i prođe. I ja se sećam puberteta ali mi niko nije tada dao da ga ponosno nosim, da se pozivam na svoja prava bez odgovornosti, da budem veća i važnija nego što realno mogu. Priznajem da ne umem, uvek, da se postavim odgovarajuće prema njenoj fazi odrastanja. Ne retko, ostanem i bez teksta, zanemim nad njenim logičnim komentarom za koji ja, na pragu pedesetih, ne smem sebi da dozvolim da ga glasno izgovorim.

Odlučila sam da ne gasim revolucionarku u njenom karakteru. Kako ćemo i šta, ubuduće, iskreno priznajem da nemam pojma. Niko mi nije rekao da je odrastanje dece bolno i njima i nama. I dalje ne umem sve ali se trudim, stvarno se trudim najbolje što umem. Nekad plačem a nekad ne znam šta dalje. Nikad ranije nisam bila roditelj. Prođe sve, i dobro i loše. Prođe i život. Postajem ozbiljan kandidat za crni pojas u roditeljstvu, borilačkoj i umnoj veštini. Hvala joj što me je naučila da budem amazonska mama. Da je princeza u suknjicama od tila, bilo bi mi još teže, tek o tome ništa ne znam. Prolaze dani, u kojima je ona "krala" moju šminku. Sada ja uzimam njenu, u nadi da neće da primeti. Ona postaje sve starija a ja sve mlađa.

Koliko me svest bude služila, trudiću se da joj ne otežavam. Život je, već, dovoljno komplikovan. Danas idemo na novu stepenicu, obe. U ovoj igri, još jedan nivo smo osvojile. Nema dijamanata i ključeva za sva vrata. Jedina nagrada je punoća duše, kada vidim u kakvu ženu raste. Onakvu, u kakvu ja nisam smela.

Foto: moja