Stara godina

Ne svodim račune.
Sećam se.
Dočeka 2018., u malom stanu u kome smo oboje zaspali pre ponoci.
Jednog odlaska iz Srbije, u svet u kome je sve daleko i novo iako nije moralo tako.
Sećam se mojh vikenda u Novom Sadu, odakle sam se vraćala popravljene duše.
Upoznavali smo se, Novi Sad i ja.
Češljala sam se viljuškom, mokra od letnjeg pljuska, baš u Novom Sadu. Fenom sam sušila novac koji je bio mokar, u novčaniku, u zakopčanom rancu. Kupovala sam suvu garderobu u second hand radnji, jer je sve na meni bilo natopljeno letnjom kišom.
Sećam se kafa sa dragim novosadskim ljudima. Sa Merimom, Vojom, Tanjom. Mojih poseta Srpskoj  pravoslavnoj crkvi i katedrali, sve u 15 minuta. Valjda je to sve jedan bog. Računala sam da mu, toliko treba, od jedne do druge,kancelarije.
Naučila sam da nosim tirkiznu boju. Odjednom, sve na meni je postalo plavo kao more, u sred zime. 
Plakala sam kad je uginuo Dika, Verin pas. Pijemo kafu, u znak sećanja na njega.
Upoznala sam Nenu, čarobnicu. Miri sam pomogla, koliko sam mogla, da život opet postane radost. 
Upoznala sam ljude koji su se dugo tražili, pronašli i čija ljubav je pokrenula moj svet. Ići ću im u svatove.

Neke ljude sam otpratila iz svog života. Ništa me nisu naučili, ništa od mene nisu naučili. Neke drage ljude pratila sam, na njihovom putu uspeha. Suzanu J., koja uči veštine francuske kuhinje. Nikolu, koji osvaja nove hotele i grabi ka onom gde ga vidim, na vrhu uprave. Đorđa, koji tka rečima. Milicu, koja crta fenomenalno. Šonerija, čiji roman još nisam stigla da kupim ali hoću, obećavam. Sanja, moj "ratni drug", koju poznajem godinama i zbog koje bih u pola noći pošla peške ka Banovom Brdu, sa kojom ne moram da se vidim da bih znala da smo tu jedna za drugu. U moju 2018. utkale su se i  Snežana koja mi je poklonila predivnu haljinu i Maja, vila plavokosa. Pomagali su mi ljudi koje nisam znala, ili sam samo negde čula za njih. Nataša, vitezica od Kuhinje, na primer. Mimoza, koja se pojavila u pravom trenutku. Suzana B., čija snaga me je držala na nogama kada bih pomislila da sam umorna. 

Bile su tu i Bojana, moj svakodnevni zrak sunca i Jelena, koju Optimista u meni srdačno pozdravlja. Hvala Ljudima koji su moju 2018. učinili zanimljivom i lakšom za savlađivanje. Vaše Dobro postalo je i moj neraskidivi deo. Svašta vaše primilo se u moje i Sinergija nas pokreće dalje. Pili smo kafe, pretresali smo priče koje su nam rezala srca. Povadili smo trnje i zarastali zajedno, uz smeh i suze, životni koktel.Ma kako izgledala ova 2018., bila je teška, komplikovana, bolna i radosna istovremeno a prošli smo je zajedno. Možda niste ni primetili ali to, zajedno, je bio čarobni lepak kojim smo sastavljali jedni druge. Delili smo, koliko je ko mogao tuđeg tereta da ponese i onom drugom omogući da lakše ide napred. 

Znam da sam neke pokrenula. Nekima sam dosula gorivo kada su njihove rezerve Energije ostale prazne. Znam da sam neke nahranila, neke obukla, neke nasmejala. Znam da sam činila dobro, ponajviše sebi. Jedna od važnijih lekcija, koju sam naučila u 2018., je da ne moram ja sve da vidim, sve da znam. Ponekad je bolje da se malkice zažmiri, što bi rekla moja baba. Manje boli glava. 

Želim vam da nađete nekog sebi sličnog i radujte se sličnim radostima. Budite najradosniji lik u svojoj bajci. Žmurenje je isto gledanje, samo unutra, u čarobne svetove u nama. Živeli!


Foto: Pixabay

Comments

  1. Ako sam ja ta Suzana B., nisam ni znala da sam tako snažna i da sam na neki način deo tvog mozaika. Drago mi je, samo ne reci da je to neka druga😊

    ReplyDelete
  2. Da, doći ćeš. I uhvatićeš buket, milom ili silom. ;) <3

    ReplyDelete
  3. Sve u svemu, nije ti bila loša godina... :D

    ReplyDelete
    Replies
    1. Meni je svaka dobra. Nekad su lekcije bolne, nekad slatke, svega tu bude.

      Delete
  4. Sad mogu da se pohvalim da ulazim u literaturu :) delim, draga!

    ReplyDelete
  5. U divnom sam društvu, hvala :*

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular posts from this blog

Bez šećera

Đurine vragolije

O trulim jabukama