Dvadesetčetvrtioktobardvehiljadedevetnaeste

Imam kupca za stan.

Ustvari, nemam.

Kupcu se stan jako sviđa i klik za transfer novca ga deli od kupovine ali se njegovoj ženi nešto tu ne sviđa. Kaže, nije po feng shuiju. Valjda zmaj nema dovoljno prostora da leti. Ne znam kako se feng shui menja po padežima ali znam da njima ne želim da prodam stan, sve i da se predomisle. Ni za 5000 EUR više, da ponude. Biram da neću. Tako sam u mogućnosti. Ja mogu kako hoću a taj muž neka bira kako će i dokle.

Kupujem stan. Tačnije, dva stana. I svi čekaju da se proda ovaj feng shui. Sve je jednostavno. Ako ti se ne sviđa ulaz okrenut ka zapadu, pred zgradom se orjentiši i ne prljaj mi tepihe i ne troši moje vreme.  Ti ljudi, koji turaju nos u sve ćoškove, kuckaju po nameštaju da se uvere da li je pravo drvo ili samo onako, oni kojima je dosadno pa se prave da su kupci... Manite me. I bez njih imam dovoljno posla. I diskus herniju. Možda čak dve. Jutros je bus žurno uleteo u krivinu, umalo nisam izletela po tangenti. Sad me i rame boli. I žuljaju me cipele. Vruće mi je i pritisak mi je u glavi. Beži mi se sa posla, na splav, na kafu, na reku, na mir i Dire Straits. Da slušam Sultane swinga i gledam u vode beskraj.

Ćerka, kao, uči. Gleda svoj odraz u ogledaju pored knjige. Pita me nešto o Srbiji iz 1913. Tad ti je rođena prababa, to je najvažnije za tu godinu. Pobogu mama, kaže mi, pa to nije od opšteg značaja. Tačno. To je od lokalnog značaja. Bez nje ne bi bilo ni tebe ni mene. Nemam pojma ko je tada bio predsednik, kralj, knez, to se svako malo menjalo. Ni jedan nije ostao zapamćen po onome šta je uradio za narod već po ratovima i zveckanju sabljama. 

Izlazim iz sobe a ona vrišti. Najstrašnije vrišti. Utrčim, kao bez glave, pomislih da je medved ili krokodil u njenoj novobeogradskoj sobi. Jok, samo smrdljivi Martin. A što vrišiš, pitam? Možda se i on uplašio od tebe. Poješće me! Ne, neće. Bube ne jedu ljude, bar ne žive ljude. Otvori prozor i lepo ga zamoli da izađe. Za čudo, poslušala me je. Vriska je okončana. Samo se moj puls nije smirio brzo.

U školi je upisana u elektronski dnevnik. Priča na času. Kriminal. Išla sam da potpišem opomenu, sve sa delovodnim brojem, potpisima svih do čistačice, A4 strana teksta. Kaže razredna, to je sad obavezna forma. Da, forma. A šta ću ja sa tim što ona priča na času? Da li sam pored nje pa mogu da je ućutkam? Da li je moj posao da budem autoritet i zainteresujem decu da slušaju predavanje? Ili je sve forma? Da li je kriminalac onaj koji duguje milione za porez ili onaj koji nije imao novca da plati ratu? Ovaj drugi. Onaj prvi je ugledni građanin, biznismen. Sigurna sam da u školi postoje mnogo gori oblici ponašanja nego što je pričanje na času. Nekad se to rešavalo premeštanjem u prvu klupu, kecom kao vrata velikim, popovanjem nastavnika ko je stariji, jaje ili kokoš. Danas je to format A4.
Do 7. godine, decu učimo da misle. Od polaska u školu, nije poželjno da misle i da imaju stav. Kvare autoritet nastavnika. Ne kapiram ali moram.

Pročitah, na netu ovih dana vrlo deljen tekst, kako treba da razgovaramo sa osobom koja ima depresiju. Šta je poželjno, šta nije, kojim rečima... Više puta mi se dogodilo da sam pružila ruku osobi koja ima dijagnozu depresije i terapiju. Vrlo lepo su pljunuli u tu ruku, opravdavajući svoju drskost i bezobrazluk dijagnozom. Nisam psihijatar, ja sam samo neko ko je razumeo ono što su drugi osuđivali, terajući ih da rade, da se pokrenu, treniraju, reorganizuju život. Nikome nije palo na pamet da sam pomogla najbolje što sam umela. Jer, njima ne sme da se kaže ovo i ono, to ih udaljava, ovo ne sme zbog onoga, ovoga... Ko mene pita šta, u mom sistemu, sme? Ko mene pita kako se snalazim u životu, kako savlađujem nove nivoe igrice preživljavanja, ko mi pomaže, ko me podržava? Ti isti depresivci su toliko bili okrenuti ka sebi da mene nisu ni primetili osim kao nekoga na koga mogu da istresu svoje smeće, ne mareći da li meni to prija ili ne. Ljudi ima različitih, u svemu pa i u istoj dijagnozi ali mog strpljenja ima jednako za sve. Kome ne prija, slobodan je da produži bez monodrame. 

Na pragu pedesetih, dobila sam sestru. Ili sam je izabrala, možda je to bolji izraz. Sa nekim krvnim srodnicima ne bi se nikada ni pogledali da nas familije na to nisu obavezale. Neki prijatelji pređu na nivo viši od prijateljstva. Sa nekim ljudima, koje smo birali a ne nasledili, sve je jednostavno i lako. Sa nekima... Nikad.

Prija mi jednostavnost.
Loše podnosim komplikovane ljude i događaje.
Verujem, da na rođenju, zadužimo količinu strpljena i empatije.
Ta korpa se ozbiljno brzo prazni.

Moj mir nema cenu.

 

foto: Pixabay/Internet