Nedelja

"Ljubavi, šta želiš za ručak? Pire i lovačke šnicle, punjene paprike, musaku od tikvica, makarone sa sirom? Šta ti se jede?", upitala ga je slatkim i cvrkutavim glasićem, kao i svakog drugog dana. 

On je bio baš fino vospitan. Vaspitanje, to je ono balkansko, preko kolena a vospitanje je predjelo, supa, rinflajš, pohovane šnicle, grašak, sveže barene ljutkaste somborke i štrudla sa makom ili orasima. Da pravila ne bi bila jako stroga, njegova mati je imala pravo da izabere fil i to svake nedelje. Bio je iz veoma fine porodice, gde se znao rad, red i disciplina. Ručak nedeljom u 13.15 jer otac dolazi sa posla u 12.50 i, dok se presvuče i omiriši aromu supe sa šporeta, pravo je vreme da se sedne za astal. Ne bilo kako, već po redu i značaju. Prvi se posluži otac pa majka pa on pa mali bata. Nema držanja laktova na stolu. Nema suza "neću supu, hoću šnicle". Rad, red, disciplina. Do 14h se ne ustaje od stola, sve da ti na nogu padne jež, boli te stomak, imaš temperaturu do 40C. U 14h se usta brišu salvetom od damasta a, pre toga, papirnim ubusom jer na damastu hoće da ostanu masne fleke a takav damast se više ne može naći, dakako. 

Od pravila se moglo odstupiti ako imaš temperaturu preko 40C, ako si na ekskurziji ili su te baka i deka pozvali, da im hitno doneseš onu teglu slatkog od belih trešanja, što su vam onomad dali a sve svoje su pojeli već, za razliku od vas, u čijem špajzu je bilo kao u gradskoj sanitarnoj inspekciji. Mnogo je voleo to slatko od belih trešanja. Svoje prvo dečačko odricanje posvetio je baš tome. U nadi da će ga baka pozvati da joj donese slatko i spasiti ga smornog ručka, obećao je sebi da ga neće ni pipnuti. Više puta je ulazio u špajz (jednom je i dinarčić poneo jer se tegla nije mogla otvoriti bez kvrca metalnom paricom) i prebrojavao vidljive trešnje u tegli. Umeo je da se zagleda u kolut limuna, tako vešto uguran među bele trešnje, da bi mu se u glavi zamutilo od zamišljanja kako mljacka. 

Kad bi se njegove gladne okice najele slatkog iz zatvorene tegle, njegovo samopouzdanje je bilo ozbiljno ojačano. Odricanje zarad višeg cilja, kako je to bila uzvišena žrtva! Bio je ponosit na sebe, kao da je viteško delo ostavio u amanet generacijama koje dolaze. Prvo životno razočaranje, svetskih razmera, doživeo je po povratku iz škole kada je zatekao svog malog batu kako proždire baš to slatko. Pred tako ogoljenom istinom, ustuknuo je pre vremena, ni malo viteški. Skrenuo je pogled u stranu, ne želeći da učestvuje u tom skrnavljenju. Taj mali žderonja mu je oteo jedinu šansu da se, ako ga sreća posluži, izvuče sa nedeljnog ručka. Oči su mu bile toliko pune suza da uopšte nije primetio da je bata pojeo punu teglu slatkog od grožđa. To je saznao tek predveče, kada je malog batu jako boleo stomak ali nije hteo da kaže razlog, sve dok otac nije, slučajno, ušao u špajz i zatekao skoro do kraja ispražnjenu teglu sve sa kašikom unutra. Mravi, ta gadna gmižuća stvorenjca, sladili su se ostatkom. Mali bata je noć proveo bljujući. 

"Svejedno", odgovorio je, ne mareći.

"Kako to misliš svejedno?", upitala je, gledajući ga netremice. To je vrsta pogleda od kog bi čovek priznao ubistvo, samo da prestane. 

Bio je duboko u svojim mislima, predaleko da bi se bavio odgovorom šta želi za ručak.

"Neću te pitati dva puta, znaš kako smo se već svađali zbog takvih odgovora..... bla bla...."

Ona je upala u trans. Dok ne izvrti sve o gladnima u Africi, o nezahvalnim ljudima koji su siti i besni, neće prestati, slušao on ili ne. 

"Kakogod", rekao je i odveo psa u šetnju. Voleo je da glumi gospodina Mersoa mada je njegov pas bio u mnogo boljem stanju, razumljivo. Pas je bio odličan izgovor za duge šetnje, koje su bile odlično opravdanje za njegove odlaske kod ljubavnice. Siroti pas skoro da nije šetao, kada bi ga on izveo.

Otišao bi kod nje, samo da sede i ćute i da ga ništa ne pita.

Ćutanjem bi, jedno drugom, rekli sve.

Posedeo bi tako, smirio svoje misli, kresnuo je u predsoblju tik do vrata njenog kupatila prepunog šarenih bočica sa losionima, pomadama i sredstvima od kojih je mirisala na greh. Dok bi ona pokušavala da navuče sve što bi sa nje skinuo ili poderao, pogledao bi na sat, poljubio je u kosu i otišao.

Na stolu je čekao ručak. Sto postavljen za dvoje. Ćerka je, odavno, bila u Londonu. Na stolu su bili  tanjiri duboki, na plitkima, porculanska supijera i mlin za biber koji im je, njena Kraljica majka  donela iz Andaluzije. Otvorio je porculansku činiju za supu. Kutlača je neprirodno odzvanjala. Činija je bila prazna.

"Da li si skuvala supu?", pitao je, jednako limenim o odsutnim glasom.

"Da i prosula sam je u toalet. I grašak sa piletinom. Sve je bilo spremno pre dva sata i trideset osam minuta ali nikog nije bilo za stolom. Ni tebe ni psa, baš nikoga. Sada je sve u kanalizaciji. Rekao si da ti je svejedno. Pa, ako je svejedno, ponesi tamo kašiku..."

Sablasna tišina nadvila se nad stolom za kojim više ničega nije bilo.

O pod je tresnuo andaluzijski mlin za biber tako da je pas poskočio.

Ustao je, uzeo svoj novčanik i ključeve od auta i izašao da bi se, par sekundi kasnije, vratio po psa.

Bio je to pametan pas.

Usput je kupio cipovku i tri paštete i otišao kod one koja nije postavljala nepotrebna pitanja. 

Upravo je skidala šerpu sa vrelom supom, sa ringle.

Nedelja i supa su neodvojivi. Gde ima supe, ima svega.

Život je upravo počeo.

 

foto: Pixabay/Internet