U godini jedan dan
Za Osmi mart, sebi želim da poklonim ravnopravnost sa muškarcima.
Da mogu, jednog dana, dva dana da ne vučem torbe i kese iz prodavnice.
Da mogu da ostavim mokar peškir u kupatilu pa ne razmišljam čime ću da neutrališem miris buđi.
Da mogu da otvorim frižider i pronađem punu šerpu graška sa noklicama.
Da mogu da dođem kući i da me čekaju vruće pohovane šnicle i supa sa griz knedlama, kao pamuk mekim.
Da mogu da idem na depilaciju i čupanje obrva često kao i oni.
Da mogu da hrčem uz tv i svi, u kući, da šapuću da me ne bi probudili.
Da mi čiste gaće rastu u ormaru, godinama već.
Da zaboravljam kesu sa đubretom, uredno spakovanu pored izlaznih vrata, da je ne primetim ni kad se sapletemo jedna o drugu.
Da ne moram da idem na roditeljske sastanke jer tamo pričaju stalno isto, u svakoj generaciji, kao da puštaju snimak.
Da mogu da kasnim na školsku priredbu jer, jebiga, saobraćaj...
Da me razredna ne zove jer se, đačka sranja, peglaju sa mamama i "Obećavam, neće se ponoviti".
Da mogu da se sećam vojničkih dana, kad smo jeli salamu sto puta kvalitetniju od ove današnje.
Da ne plačem kad komšiji umre neko, već ga, muški, zveknem u rame i kao, to je to, izdrži brate.
Da mogu da razvlačim onu stvar kad se budim, bar pola sata.
Da mogu da idem na utakmice čak i kad nejač, sutradan, ima pismene iz fizike a neće da uče bez nadzornog organa koji preti onako kako samo majka ume ("Zaboravite more, ekskurziju, nove patike i telefon do 18. rođendana, jedina obaveza vam je da učite...")
Da mogu da ostavim nošene čarape pored kreveta i čekam da same odu do veš mašine i operu se.
Da imam vremena da pravim makete aviona i kojekakve igračke.
Da ne moram da grdim, po kući, sve one koji hoće i sad će, samo što nisu, samo još da pogledaju ovo i da čuju pesmu onu.
Da ne moram da brinem o trudnoći, bljuvanju,strijama, pregledima i strahovima da li je beba u merama za 27. nedelju ili je 2 mm veća a dr me gleda kao da slon raste u meni i sve glavom ono ccc klima.
Da mi Busplus kontrola ne traži kartu, kad namrčim facu.
Da lepo poručim srneća leđa i šopsku i bog da me vidi.
Da i ja, ženi, donesem saksiju neke šarene biljke, što se celog dana kotrlja po autu i kažem "Valjda neće da uvene za 2 dana, ko ono prošlo cveće a bilo je baš lepo. I skupo."
Ima još nego će mi biti previše, ipak je to samo jedan dan kada slavimo ravnopravnost sa muškarcima. Bojim se da može da mi se svidi.
Radije ću karanfil, u ime svih žena koje bi rado da budemo ravnopravni polovi.
Bar taj jedan, u godini, dan kad smo ravnopravni.
_______________________________________________________
Ovo je poručeni tekst.
Iako sam rekla da neću da pišem po poružbini, napisala sam ga u ime dve gospoje iz busa 82, jutros, koje su se jadale jedna drugoj i tražile tu ravnopravnost, sabajle.
Da mogu, jednog dana, dva dana da ne vučem torbe i kese iz prodavnice.
Da mogu da ostavim mokar peškir u kupatilu pa ne razmišljam čime ću da neutrališem miris buđi.
Da mogu da otvorim frižider i pronađem punu šerpu graška sa noklicama.
Da mogu da dođem kući i da me čekaju vruće pohovane šnicle i supa sa griz knedlama, kao pamuk mekim.
Da mogu da idem na depilaciju i čupanje obrva često kao i oni.
Da mogu da hrčem uz tv i svi, u kući, da šapuću da me ne bi probudili.
Da mi čiste gaće rastu u ormaru, godinama već.
Da zaboravljam kesu sa đubretom, uredno spakovanu pored izlaznih vrata, da je ne primetim ni kad se sapletemo jedna o drugu.
Da ne moram da idem na roditeljske sastanke jer tamo pričaju stalno isto, u svakoj generaciji, kao da puštaju snimak.
Da mogu da kasnim na školsku priredbu jer, jebiga, saobraćaj...
Da me razredna ne zove jer se, đačka sranja, peglaju sa mamama i "Obećavam, neće se ponoviti".
Da mogu da se sećam vojničkih dana, kad smo jeli salamu sto puta kvalitetniju od ove današnje.
Da ne plačem kad komšiji umre neko, već ga, muški, zveknem u rame i kao, to je to, izdrži brate.
Da mogu da razvlačim onu stvar kad se budim, bar pola sata.
Da mogu da idem na utakmice čak i kad nejač, sutradan, ima pismene iz fizike a neće da uče bez nadzornog organa koji preti onako kako samo majka ume ("Zaboravite more, ekskurziju, nove patike i telefon do 18. rođendana, jedina obaveza vam je da učite...")
Da mogu da ostavim nošene čarape pored kreveta i čekam da same odu do veš mašine i operu se.
Da imam vremena da pravim makete aviona i kojekakve igračke.
Da ne moram da grdim, po kući, sve one koji hoće i sad će, samo što nisu, samo još da pogledaju ovo i da čuju pesmu onu.
Da ne moram da brinem o trudnoći, bljuvanju,strijama, pregledima i strahovima da li je beba u merama za 27. nedelju ili je 2 mm veća a dr me gleda kao da slon raste u meni i sve glavom ono ccc klima.
Da mi Busplus kontrola ne traži kartu, kad namrčim facu.
Da lepo poručim srneća leđa i šopsku i bog da me vidi.
Da i ja, ženi, donesem saksiju neke šarene biljke, što se celog dana kotrlja po autu i kažem "Valjda neće da uvene za 2 dana, ko ono prošlo cveće a bilo je baš lepo. I skupo."
Ima još nego će mi biti previše, ipak je to samo jedan dan kada slavimo ravnopravnost sa muškarcima. Bojim se da može da mi se svidi.
Radije ću karanfil, u ime svih žena koje bi rado da budemo ravnopravni polovi.
Bar taj jedan, u godini, dan kad smo ravnopravni.
_______________________________________________________
Ovo je poručeni tekst.
Iako sam rekla da neću da pišem po poružbini, napisala sam ga u ime dve gospoje iz busa 82, jutros, koje su se jadale jedna drugoj i tražile tu ravnopravnost, sabajle.
foto: Pixabay/Internet
Comments
Post a Comment