Um, drum i ostalo

Stiglo leto u Beograd. Uzbudilo se građanstvo kuda na letovanje. Premijer je imao nekakvo izlaganje na tu temu, ali ne pratim medije, pa ne bih da komentarišem ono što ne znam. Skupila se ekipica prijatelja juče, krene priča o poslu i pomenem kako moj kolega (koga puno pozdravljam ovim putem) putuje na more ovde nedelje. Odmori počinju, obaveze na poslu se dupliraju, to je bila tema od koje smo počeli. Nama u kancelarijama je još i dobro, kako ume bude ljudima u delatnostima koje ne staju 365/24. Neki od prijatelja ne mogu da dobiju odmor u letnjoj sezoni, prosto, priroda posla je takva da pre oktobra ne mogu da računaju na slobodne dane. Svako muči svoju muku. Kako sam i dalje pod utiskom posete Sjenici i Uvcu prošlog leta, pomenuh kako jedva čekam da idemo opet. Volim da letujem u Srbiji, na planini. Svoju životnu dozu izležavanja na suncu sam odradila u Boki i sad volim aktivan odmor. Niti trpim vrisku tuđe dece, niti kupanje u masi, trčanje da se prostre peškir u 05h... J...

Da nisam rodila, mislila bih da nisam ž ensko. Ne volim kupovinu, šminkanje, tračeve i price o sitnoj deci. Kad sebi treba nešto da kupim, ako u prvoj radnji ima, super.  Ako nema, više sreće drugi put. Pomisao na razgledanje, opipavanje, odmeravanje, čekanje  da probam…. Robija. Pasulj kuvam očajno a ne jedem nikako.  To ima veze sa jednom  letnjom noći iznad Dubrovnika i nema veze sa ovim vekom. Više ne volim pomešane ukuse, tipa ruska salata ili torta od 3 kore i 4 fila. Sve to posebno, može.  Ako me ne mrzi da žvaćem, da, da, i to je moguće. Sa koleginicama ne razmenjujem recepte za turšiju i dizana testa, i ne nosim gotova jela na more. Više mi prija da pešačim kroz planinu i tišinu nego da cvrčim na plaži u urlanju. Što dalje od grada i betona, što bliže oblacima, e, baš tu, da legnem u travu i upijam Sunce. Ja sam neki naopak čovek. Sve je počelo da me troši više nego što me puni energijom.  I ovaj moj nesrećni posao....

Dobija mi se pismo. Ne rešenje iz Poreske uprave, ili poziv na tribinu SNS, nego pravo pismo. Rukom pisano i u koverat spakovano. Da bude adresirano onako ukoso, jer je teško držati pravac pisanja kad nema linije. Zaboravili smo da pišemo. Desi mi se da ne mogu da se setim nekog pisanog slova jer sve kucam na ovoj đavoljoj spravi. Pravo pismo ima malkoc uvrnute krajeve, nastale od uvijanja rukom dok ga je neko pisao. Nekada sam dobijala pisma od moje drugarice Tamare iz Kotora. Telefonski pozivi su bili skupi, a Viber i Skype su bili misaone imenice. To je ono doba, kad su emisije Vlade Jelenkovića „Posle 2000-te“ bile jedini prozor u budućnost. Tamara i ja smo razmenjivale pisma na desetak dana. Strašno sam se radovala trenucima kada sam virila u svoje poštansko sanduče, da li je pismo stiglo. Onda bar jedan dan da odleži, da ga obilazim, i iz daleka pogađam šta mi je pisala. Ne, nisu to bila obična tinejdžerska pisma! Ova su pisana u školi, na časovima, kod kuće, u parku, g...

Njih četiri se druže, putuju, slikaju, pišu. Tri su žene sa oblinama. Četvrta je tu zbog svemirske ravnoteže i drugarstva. Kako leto ugreje Beograd, tako dušebrižni krenu sa pitanjima „Da li je i vama debelima sad vruće“? Jeste, vruće nam je, isto kao i glupima i bezobraznima. Ja mogu da smršam a ti ćeš zauvek da budeš copina. Ovo je njihov blog  http://triplusplusjedna.blogspot.com Ovo su modeli koje nose, pravi ih PLUS&FABULOUS   https://www.facebook.com/pages/Plusfabulous/819422971439592?fref=ts Ovo nije plaćena reklama nego istinsko radovanje njihovoj energiji. Ovo je radost koja zrači kroz monitor. Kako ih drugi vide, do gledaoca je. Ja ih vidim kao srećne žene beogradske. Iskreno srećne, sa osmesima na kojima mnogi mogu da im pozavide. Lepotice, žive i zdrave i nasmejane uvek da budete!

Malopre sam izašla na pauzu da ručam. Ne mrzi me da svakog dana nosim ručak na posao ali to je druga tema. Zateknem dvojicu poznanika iz druge firme jer je to mesto na hodniku drugog sprata v.d. lokacije gde se puši i jede, popriča, napravi kratka pauza. Pitam šta ima, kako su, odgovori Goran: "Evo, ogovaramo koleginicu, šteta što je ne znaš pa da nam se pridružiš". Ne znam kad i u kojoj fazi života sam prihvatila činjenicu da muškarci ne ogovaraju . Potpuno sam bila zatečena rečenicom koja mi je porušila ovaj mit. Muškarci su mi se činili dovoljno nezainteresovanim za takve priče, kojima su žene vrlo sklone. Moj je problem što ne volim ogovaranje i što, ono što želim, kažem u lice. Činjenica je da ljudi više vole da im se priča iza leđa, čak, neki ne prave razliku da li se o njima priča dobro ili loše. Važno je da se priča, da ih neko primećuje i bavi se njima. Krenemo u priču o mojoj zabludi jer sam, zaista, bila iznenađena saznanjem da se muškarci bave takvim triv...

Nepisana pravila služe da se pozivamo na njih kao nešto što se podrazumeva. Meni se ništa ne podrazumeva. Od pravila poštujem ona o: lepom ponašanju, suživotu sa drugim bićima a pravilo prvo je da ništa ne moram. Ne volim ni konstataciju da je nešto "nepisano pravilo" jer, u startu, svako može da ga tumači kao postojeće ili nepostojeće, zavisno kako mu odgovara. Pravila su tu da se poštuju i da se krše, zastupam tu tezu. Majstorija je izvagati šta od ova dva na koga primeniti. Pravilo je da se svi kupamo, bez obzira da li je leto ili zima. To pravilo služi... Da se krši, bar do pola. Neki se kupaju redovno, neki neredovno, a gro problema na tu temu nastaje kod nošenja već nošene odeće. Svako ko se vozi gradskim prevozom u Beogradu ima jasnu predstavu na šta mislim. Ovo je 21. vek i, kao jedno od savremenih dostignuća, u narodu su poznati dezodoransi koji 48 sati štite od ne znam čega. Ne znam ni šta ni koga štite. Neki su to bukvalno shvatili pa se lako prepoznaju i u ...

Danas objavih na svom Facebook zidu članak da je odzvonilo mršavicama i da se obline ovog leta vraćaju na velika vrata. Jedna od internet zajebancija, koja služi da se prekrati radni dan, npr. Dobih ozbiljne komentare i diskusije, čak i jedan uzbuđen telefonski poziv, pa da napišem šta o tome zaista mislim. Žene se dele na divne i manje divne. Ja sam od onih prvih. Nisam mislila da budem divna ali avaj, priroda je bila darežljiva a moja kašika mi je često pravila društvo. Ko me zna, zna o čemu pišem, ko me ne zna ja sam jedna obla žena (valjda se to tako sad kaže). Niti mi je frka da se pogledam u ogledalo, niti imam bilo koji oblik blama zbog toga.  Ustvari, moja priča se sad ovde pomera u stranu... Recimo da sam do sad upoznala različite ljude, da preciziram, muškarce. Ono što je svima zajedničko je da imaju neverovatno visoko mišljenje o sebi i tu im zaista skidam kapu. Hrabro je biti ćelav, debeo, nepismen, tupav, neuredan (ove osobine navodim kao primere, ne da ih uvre...

Ćerka odavno ide u park pored zgrade bez mene. Ne mešam se u njeno igranje osim ako to od mene ne traži, važi i obrnuto. Svako ima svoje prijatelje i to poštujemo obe. Sinoć, na povratku od zubara, u parku videh mamu njenog školskog druga pa sam sela do nje na klupu, što kažu "na par minuta". Deca se igraju, ciče od smeha i radosti. Raspust je na pragu i zaslužili su da budu bezbrižni. Prilazi nam žena sa osmehom oko ušiju. Poštujem što ima troje dece, što je majka i domaćica, komšinica iz kraja. U pola priče nas prekida sa "Opet mi je spavao (najmlađi sin) 5 sati do malopre..... itd... i dalje traje monolog. Kratko odgovorih da sam ja sa tim odavno završila i da ne pratim koliko deci treba dnevnog sna a realno me zaista ne zanima tema. Ni kad je moje dete bilo malo, nisam se upuštala u priče sa drugim mamama, pa sam zaradila etiketu asocijalne. Nije me najbolje razumela. Ponovih, ja sam pelene i bebeće dane odavno zaboravila i ne bih se vraćala na to, što je bio sa...

Uvek je bio zgodan, struna, svaki mišić savršenog oblika. Uvek je bio miran, tih, nekako čudnog glasa koji je tek u kompletu sa njegovim pogledom govorio da ga razumem. Prijatelji su mi govorili da je čudan, previše tih, nikad iznerviran, nikad stresiran, a meni je sasvim jednostavan i neobičan zbog toga.  Nasuprot tome kako su ga ljudi oko mene doživljavali, mi smo mogli satima da razgovaramo. Da odemo na koncert i skačemo do pola noći, pa se pešaka vraćamo preko mosta hodom bržim nego svi ti klinci duplo mlađi. Onda smo počeli da se ćuteći još bolje kapiramo. Slučajan dodir noge o nogu, dok sedimo i ćutimo, pričao je za sebe. Razumeli smo on i ja, niko drugi nije tu pozvan, a onda bi se pravili da je to sasvim ok i normalno da se tako, kao slučajno, dodirujemo. Godine jedna za drugom, redovi priče i naših ćutanja... Volim te trenutke. Obično hodamo jako brzo, u početku sam jedva dolazila do daha a sada mi nije problem ni 6 km za sat hodanja. Nekad zakukam da sam umorna od po...