Um, drum i ostalo

Ti, što si pravio gužvu u vozu, da bi se lakše dočepao moje tašne... Neću da te vređam i nazivam pogrdnim imenima. Svako ima pravo da živi i svi zarađujemo kako znamo i umemo. Neki kradu na veliko, neki na malo, neki ne kradu pare ali kradu drugima osmehe i duše. Opraštam ti. Majke mi. Opraštam ti svoje prazne pregrade u kojima je trebalo da bude novca koji želiš. I sve kartice, davno ispošćene, jer je ovaj januar strašno dug mesec i sve sam odavno već potrošila. Tih bednih 100 dinara meni ne bi spasilo život a ni tebi neće, osim ako ne kupiš dva hleba. U tom slučaju ti duplo opraštam jer gladan stomak čoveka tera da krade. Malo ćeš da štucaš, dok te budem pominjala kad budem morala da vadim nove kartice, plaćam novu ličnu kartu, ponovo skupljam sve PIN kodove, pa da znaš ko te pominje. Nije taj narandžasti novčanik bio ništa posebno. Posebno je bilo ono što sam u njemu čuvala od takvih kao ti, lopuža i secikesa, koji se hrane tuđom srećom. Slika moje bebe, već su joj bile...

U predhodnoj nedelji sam se, više puta, iznutra okrenula naglavačke pa opet na noge. Ništa strašno se nije desilo. Prirodan sled već započetih aktivnosti a to me, sve zajedno, tera na pomisao da u aktivnu babu rastem. Nominovana sam za dve prestižne nagrade. Divan je osećaj, kada ti se obrate ljudi koji cene tvoj rad i doprinos, kada se nađeš među jednako dobrima i još boljim laureatima. Škljocanje bliceva i zujanje kamera, lepo je i neobično meni koja se šminkam samo za takve prilike. Taman sam odlučila i da se obučem kao žena ali je -10C zaledilo Beograd tako dobro, da su sve moje odevne kombinacije postale iluzija. U masi lepih i doteranih žena, negovanih, našminkanih, ja sam bila u cipelama za drvoseče i sjajno sam se osećala. Dva dana pre toga, ribala sam pod jednog potpuno novog kupatila sunđerčićem za sudove. Na kolenima, kako drugačije? Prsti isušeni od ribanja kreča, pranja i ispiranja ali oooosmeh, ljudi moji! Osmeh koji juče ni jedna kamera nije uspela da zabeleži! ...

Gospodin L. N. je bio uglađen, finih manira. Životne dobi u kojoj bi bilo za očekivati da bude džentlmen. Bivši sportista, sportski funkcioner, razveden, sa više dece iz više propalih brakova. Što bi se reklo, idealan tip muškarca koji ne traži kratkotrajnu zabavu nego finu vezu.  Gospođa M.P. bila je u najboljim godinama. Razvedena, slobodna, deca su već odrasla a ona je dočekala svoju slobodu. Što bi se reklo, idealan tip žene sa kojom muškarac sličnog statusa može da ostvari kvalitetan odnos. Upoznavanje je bilo slučajno, kako to u ovakvim pričama obično biva. Jednog zimskog dana, uz malo kosmičke prašine i posredstva Univerzuma, dotakle su se njihove kockice. Komunikacija je bila na sjajnom nivou. Dugi telefonski razgovori, poruke, upoznavali su jedno drugo i uživali u tome. On je, u njoj, budio želju za dodirima a ona je njega inspirisala da recituje Bećkovićeve stihove. Znalački ih je kombinovao sa citatima Mome Kapora, kako i dolikuje gospodinu njegovih godina. Svi ...

.... Sneg u Beogradu – kako to romantično zvuči! Pucketanje vatrice, večernje šetnje pod plaštom pahulja, ruka u ruci… Ne, ne, ne. Lopatanje snega oko zgrade, ako hoćeš da se isparkiraš; ruka u ruci, dok ih trljaš da se zagreju posle struganja stakala. Romantika više ne živi u gradu. Katolički Božić najavljuje da su na pragu zimski raspust, opuštanje i pravoslavni praznici. Večeri porodice i odabranih prijatelja, dani u pidžami i termo čarapama, vangle ruske salate i nepročitane knjige nagomilane predhodnih godinu dana. Ćerka je pozvana na Badnje veče kod drugarice Sare; tačnije, kod njene bake. Sarini roditelji će otići po decu u školu i svi zajedno idu u Kovačicu. U svakom slučaju, deca će provesti popodne na snegu, a uveče će imati lepo druženje sa Sarinom porodicom i prijateljima. Vratiće se u Beograd taman pred sutrašnji polazak u popodnevnu smenu u školu. Gledano iz ugla deteta, veća je radost u iščekivanju praznika nego u samom prazniku, pa su devojčice jedva dočekale vre...

Bila je uspešna u svom poslu. Svetski priznata, više decenija školovana, uvek u trci sa naukom i novim dostignućima. Dok bih se ja nakanila da odem i kupim novi tepih za dnevnu sobu, ona bi završila još neki nivo specijalizacije. Činilo se da brže ona napreduje nego što mi, iz stana broj 9, ukiselimo kupus. Živela je na spratu iznad nas. Uvek tiha, uvek u brzini. Ljubazno bi se javila i poželela dobar dan ali bi već na mom "Kako ste?" bila 10 m ispred mene, večito žureći nekud. Nikad je nisam videla kako vuče kese iz nabavke. Da li su to, za nju, obavljali patuljci ili neka od žena koje su dolazile da čiste njen stan, nisam utvrdila. Meni su, večito, prsti bili upetljani u pera mladog luka koji je virio iz cegera, dok su mi se kese sa namirnicama usecale u dlanove. Hvala Bogu da mogu volu rep da iščupam ovim ručerdama, inače ne znam kako bih sve donela od jednom.  Bilo je dana kada sam kuvala po pet ručkova, da bude za celu nedelju i sve želje ukućana. Iz nekog čudno...