Um, drum i ostalo

Imam 48 godina. Dovoljno da imam znanje i iskustvo ali i da razmišljam o tome da sam, sigurno, prevalila pola života. Tokom svih ovih godina, nisam primetila da je čovek, evolucijom, dobio nove organe ili poboljšao kapacitet postojećih. Tehnološki i kulturološki smo napredovali, manje ili više, ali bitne promene u razvoju ljudskog bića nisam primetila. Jedino evidentno je da se raspored dnevnih obaveza promenio i da je manje slobodnog vremena nego u vreme kada su moji roditelji bili ovih godina. U vreme kada sam bila mala, niko me nije učio samopouzdanju. Sabirajući 2 i 2, sama sam, u detinjstvu, došla do zaključaka kako svet funkcioniše i da nisu svi ljudi dobri ni dobronamerni. Prosto, ni svakog psa ne možeš bezbedno da pomaziš pa je zalud očekivati da je neko OK lik samo zato što je čovek. Možda i među miševima ili papagajima ima raznih karaktera, ne znam. Znam samo da nisu svi dobri, odavno to znam i ne ponašam se sa svima jednako. Poverenje se stiče a osmeh poklanjam, i dalje...

Kažu, kad nešto jako želiš, Univerzum se potrudi da se to ostvari. Evo, drugi sat kako želim kafu i ništa, nema je na mom stolu. Nije pomoglo ni mantranje ni "možeš sve što hoćeš". Izgleda negde grešim. Već par godina, sredinom septembra sedim u jednom beogradskom parku. To nije običan park nego jedan prilično grozan, sa klupama kojima fale daske i dupe ti propadne onako bolno a leđa mole da ustaneš. Svejedno, sedim i gledam svet oko sebe. Klupa je blizu jednih vrata kroz koja ljudi izlaze uplakani ili nasmejani. Nema sredine. Iza tih vrata su šalteri i ambulante. Tu se ne dolazi onako, u prolazu. Ispred sobe br. 19 je uvek gužva. Šest stolica a pedesetak ljudi. Neke žene nose marame, neki ljudi nemaju ruke ili prste. Neke su došle sa muževima, ne zna se ko je stariji i oronulijeg zdravlja. Oni im drže tašne, dodaju vodu i grle ih. Ljubav im iz očiju viri. To su parovi koji su ostarili zajedno i koji su jedno i u dobru i u zlu. Sede neki koji bi, reklo bi se, mogli da st...

Prošlog vikenda, u novosadskom Limanskom parku, održan je gastronomski festival "Ukusi Vojvodine". Bila sam jedan od gostiju "sa mladine strane" i zavirila sam sa svih strana, u društvu novinara beogradskih redakcija. Prva fascinacija bila je prostorom. Limanski park, uređen po principima ekologije kombinovanim sa hedonističkim potrebama posetilaca, savršeno ošišana trava i puno, puno malih izlagača. Zašto na njih stavljam akcenat? Zato što su to proizvođači hrane sa vojvođanske zemlje, rodne i plodne. Zato što je, među njima, bilo i onih koji su nasledili dedinu njivu i onih koji su ostavili posao u gradu i vratili se plodnoj zemlji. Bilo je ljudi koji su se posvetili proizvodnji hrane celim svojim bićem, bilo je mladih i nasmejanih ljudi koji su školovani i znaju šta rade. Na tom prostoru, skupila su se ozarena lica, sa obe strane štandova, nenametljivo raštrkanih po parku. Dovoljno blizu, da neki ne preskočite i dovoljno daleko, da se ne mešaju ukusi sveže p...

Ne čitam novine zbog užasno senzacionalističkih naslova. Uglavnom se odnose na crnu hroniku i rijalitije a za mene obe teme spadaju u ono što ne želim da znam. Prolazeći pored trafike, prostrelio me je pogled male Anabele. Majka ju je napustila po rođenju. Otac je bio star i, očigledno, bez mogućnosti da o njoj adekvatno brine. Devojčica od 7 godina se udavila u mutnom Dunavu. Sama. Noću. Odrasla sam i mislim da umem da razmišljam... Koliko li je strašno kad te mama i tata ostave, kad ničim ne zaslužiš da ti okrenu leđa oni koji su te rodili? Novine kažu da je bila veselo i aktivno dete, da je tražila novac da jede i kupi igračku. Celo selo je poznavalo. Gde je bilo to, celo selo, kada je detence samo hodalo po čamcima, uveče? Centar za socijalni rad, policija, sve institucije sistema za koje je ovo dete bilo slabo vidljivo? Znam da ne bih mogla da spavam, da znam da dete šeta samo noću, da je dete u mojoj blizini gladno, da ga niko ne grli i da nikome nije stalo do toga kako je. ...

Udobno zavaljena ispred računara i dve hrpe raznorodnih poslova, odlučila sam da ne mislim. Da pustim um da odradi fragmentaciju memorije, da obriše nepotrebne podatke, posloži arhivu i napravi mesta za nove informacije. Dok sam, u sebi, filozofirala da li da pravim ajvar od crvenih ili od žutih paprika, pogled mi pade na neki tekst koji je isplivao ispred mene. Kako to obično biva u bajkama, pomislih da nije slučajno, da sigurno postoji promisao neke više sile zašto baš sada baš taj tekst. Zezam se, slagala sam pasijans i kliknula ko zna gde. Fotografija lepe mlade žene koja se ljubi sa simpatičnim muškarcem a drže slatko detence. Baš sve onako, spontano. Slika idealnog ali.. Ne lezi vraže, oči su počele da lutaju po tekstu a um da brekće pod naletima divnoće. Ona je bogobojažljiva, kulturna, nikad nije pobegla sa časova baleta a ni solfeđa. Bila je uzorno devojče dok nije spoznala kako je, ah, nezahvalna pa počela da gaji u sebi osećanja velike zahvalnosti.  Tu sam se, v...