Filozofska žvaka

Udobno zavaljena ispred računara i dve hrpe raznorodnih poslova, odlučila sam da ne mislim. Da pustim um da odradi fragmentaciju memorije, da obriše nepotrebne podatke, posloži arhivu i napravi mesta za nove informacije. Dok sam, u sebi, filozofirala da li da pravim ajvar od crvenih ili od žutih paprika, pogled mi pade na neki tekst koji je isplivao ispred mene.

Kako to obično biva u bajkama, pomislih da nije slučajno, da sigurno postoji promisao neke više sile zašto baš sada baš taj tekst. Zezam se, slagala sam pasijans i kliknula ko zna gde. Fotografija lepe mlade žene koja se ljubi sa simpatičnim muškarcem a drže slatko detence. Baš sve onako, spontano. Slika idealnog ali.. Ne lezi vraže, oči su počele da lutaju po tekstu a um da brekće pod naletima divnoće. Ona je bogobojažljiva, kulturna, nikad nije pobegla sa časova baleta a ni solfeđa. Bila je uzorno devojče dok nije spoznala kako je, ah, nezahvalna pa počela da gaji u sebi osećanja velike zahvalnosti. 

Tu sam se, već, ozbiljno zainteresovala. Dakle, svetica to be, u naponu snage se baca na popularnu psihologiju i otkriva u sebi vrelo mudrosti. Sve je zanimljiviji tekst, odlazim po kafu, potpuno sam fokusirana na to kako se postaje uspešan. Normalno, sled stvari je potpuno jasan. Ne, ona nije više mogla da radi od 7 do 3, jer raditi ono što te ne inspiriše je robija. Ok, slažem se, ali od nečega moraju da se plaćaju računi i da se jede tako da ta teorija o životu bez ikakvih prihoda više ne pije vodu. Pri tome, žena izgleda jako lepo i negovano. Ako pođemo od toga koliko koštaju sapun, pasta za zube i šampon, shvatamo da se, jel, ipak ne može živeti samo od osećaja zahvalnosti. To je lep doživljaj, kad si zahvalan nečemu što si baš tu, ali niti plaća račune niti puni stomak a, bogami, ne omogućava ništa od luksuza koji blješti sa slike.

U priču stiže treći lik. Onaj, koji bi se u narodu mogao nazvati Simpatični Bucko ali je avanzovao u Dragog Medu. Razlika je u tome što simpatični bucko radi na njivi ili u zanatskoj radionici od jutra do sutra. Živi na trećerazrednoj pašteti i lebu sa aditivima iako je čuo za chia semenke i goji bobilice samo mu se ne uklapaju u novčanik. Oči mu ispadaju od umora i napora da sastavi troškove od prvog do petog a posle šta bude. Meda je jedan bejbi fejs, koji nikad sunca nije video a da pre toga nije zaronio u ulje za sunčanje SPF 100. Da ne pričam da je smenski rad ili motiku, možda, video na filmu. Ne pominje se čime se on bavi. Računam, ako je ona dala otkaz da bi se pronašla u onome što voli i što je ispunjava, a oboje deluju tako lepo i našminkano i egzaltirano, mora da on nešto radi. Možda je nasledio dedinu advokatsku kancelariju ili par salonaca u krugu dvojke? Jedva dobacuje preko 30.-te. Realno nije imao vremena da napravi svoju imperiju, osim ako ne zna neke tajne. Sve je danas moguće. 

Detence slatko, nasmejano. Slika pršti od ljubavi i miline, jer eto, ona radi samo ono što voli. Obuče se u vesele boje i slavi što postoje. Znate... Život su usponi i padovi. Bitna je šarena haljina floral dezena, jer je žuto već passe, to se nosilo u julu, čini se. Posle oblačenja treba pustiti muziku i plesati, pevati, ah... U kancelariji imam neku cvetnu majicu, u šteku za vanredne situacije. Odmah sam je obukla i krenula da pustim muziku. Nađoh se u trilemi, da li to treba da bude Petar Grašo ili Mocart ili Aerosmith? Prva dva me ne rade, provereno. Creva su mi krčala ali ja sam pevala i plesala i volela život sa svim nedaćama koje nosi... Čak sam i cipele na štiklu obula, da postignem tu lakoću postojanja. 

Banka me je, opet, podsetila da nisam platila ratu za kredit. Izgleda taj recept za postizanje dobrog raspoloženja ne radi kod svih jednako. Moguće da fali čarobni sastojak u vidu nasmejanog bucka čija firmica donosi prihod koji nam dozvoljava da budemo tako razdragani i spontani. I u toj firmi rade neki patuljci za minimalac, desetinu sati dnevno. Možda bi i oni osećali talase zahvalnosti koji ih bacaju po hridima lepih tašni i Tasosa metar dana svakog leta, nego nema se kad. Kažu da im je gazda zajeban iako izgleda mekano kao pamuk. 

Da li, među njima, postoji neko nezadovoljan? Treba da pročita kako se sve može kad se hoće, kako je život lep i jednostavan kad postaneš najbolja verzija sebe i začepiš se od popularne filozofije koja ti se prima kao žvaka na cipelu. Nije sve baš kao što piše, rođaci. Kada bi ljudi pisali istinu, nikome ne bi bila zanimljiva. Ovako, napravite smotuljak instant mudrolija i obilno ga zamotajte u šećernu penu a, umesto trešnjice, na vrh stavite savete da svako mora da živi zdravo i bude nasmejan i sva sranja će da nestanu.

Ljudi vole lepe priče. Evo, ja sam se prva, sva raznežila od divnoće i tih spontanih pogleda punih zahvalnosti na darovima... Od više sile, koja se pojavljuje da reši sve probleme ili od bucka, koji je potpisao ženi ovlašćenja na kartice ali se to ne vidi. Mnogo bolje zvuči "Dala sam otkaz jer ne mogu da radim posao koji ne volim" nego "Imam vremena i prostora za sebe jer neko drugi donosi pare u kuću pa mogu da budem lepa i trepćem". Moja cvetna majica i đuskanje ne daju rezultate. Moram da radim, iako bih se još zabavljala tim mitovima o frižideru koji će se napuniti sam od sebe, dok račune bude plaćala moja razigrana i spontana zahvalnost što, ah, postojim. Ostatak nedelje obećava ludu zabavu u pokušajima da, zahvalnošću, platim servis auta ili račun za struju.

Foto: Internet