Um, drum i ostalo

Bio je letnji raspust. Otišla sam po poznanicu, da zajedno idemo na plažu. Zatekla sam je ispred stare bokeljske kamene kuće. U strahu i panici, gledala je oko sebe. Kuća je bila do puta a iza kuće, nepregledno brdo. Prepuno zelenila, drveća, zmija, ježeva, trnja, divljih kupina, i paprati. "Baba je otišla", reče, kada je videla moje iznenađenje. "Kuda je otišla?" Nisam shvatila da je to nešto čudno. Odrasla je osoba, ume da se brine o sebi gde god da je. "Baba je senilna. Ode a da nema pojma kuda". Već sledeće sekunde, u japankama i šorcevima, krenule smo da je tražimo. Pravo u šumu. Iako je bilo leto, nije bilo prijatno. Šuma je gusta, vegetacija bujna i saznanje da je mnogo lako moguće da se izgubimo nije mi prijalo. Išle smo zajedno, okretale se da vidimo da li se kuća vidi i shvatile da možemo tako danima da lutamo. Baka je mogla levo a mi desno... Možda je krenula magistralom, možda otišla kod nekoga ili ušla u autobus. Ogrebotine i posekotin...

BLOGER FEST je manifestacija koja će okupiti vodeće ličnosti iz oblasti estetike, marketinga, književnosti, filma, turizma itd. Na ovom skupu, kroz različite panele, gde će gosti i učesnici imati prilike da čuju, ali i porazgovaraju sa istaknutim ličnostima navedenih oblasti, kroz edukativni, ali i zabavni sadržaj koji smo osmislili, blog zajednica dobiće autentičnu manifestaiciju na Balkanu. Družimo se na Bloger festu, rastimo zajedno ne samo u virtuelnom svetu, već se pridružite i na svim ostalim aktivnostima koje ova manifestacija nudi! Ukoliko nisi bloger/instabloger, a rado čitaš i pratiš neke, dođi i podrži svog favorita. BLOGER FEST  je neprofitabilno udruženje građana blog zajednice sa ovih prostora koje ima za cilj da promoviše ideju bloga kao postojeće aktuelno i isplativo zanimanje u svetu, a sada i kod nas.  Družimo se na Bloger festu, rastimo zajedno ne samo u virtuelnom svetu, već se pridružite i na svim ostalim aktivnostima koje ova manifestacija nudi! Uko...

Imala je četrdeset godina. Još uvek zgodna, lepog i negovanog tena, brinula je o sebi kako bi očuvala svoju lepotu što duže. Posebnu pažnju poklanjala je svojim malim stopalima. Nožica kao devojačka, broj 36, mogla je da stane na nečiji dlan. Bila je jako ponosna na svoja mala stopala. Od cele sebe, njih je najviše volela pa im je poklanjala najviše pažnje. Udala se mlada. Jedva da je imala 21 godinu, kada je upoznala gospodina koji joj je obećao ceo svet i pola kosmosa pride. Od svih obećanja, ispunio je malo. Život u dorćolskom kućerku, polovnog juga, jedno letovanje u Sutomoru i vikend u Vrnjačkoj Banji. Ne baš u banji nego u selu pored, kod nekog koji mu je dugovao pare. Par meseci pre njenog 23. rođendana, stradao je u saobraćajnoj nesreći. Kamion je pregazio i njega i juga. Bila je očajna ali je shvatila, posle prve godine samoće, da život brzo prolazi. Živela je sama u dorćolskom kućerku, sa malim dvorištem i puno radoznalih očiju uperenih ka životu mlade udovice. ...

Strpljenje je čudna biljka. Raste kao korov, bez specijalnih uslova za gajenje. Tu je, raste i razvija se paralelno sa odnosom sa drugom osobom. Nekad se odmetne u hajduke pa krene mimo volje, da se širi u beskraj, nahranjeno ljubavlju i brigom za bližnjeg svog, izabranog ili stečenog. Počne da se ponaša poput samostalnog organizma. Izgubi se, u tolikom rastu i napretku i teško se zauzda. Zatim se desi gadan momenat. Poput lastiša koji se preterano nategne i otrgne kontroli, pukne svog domaćina preko nosa. Pravo po sred lica. U centar mozga. Uvek je dovoljna sitnica. Jedna kap. Jedna situacija. Nikad strpljenje ne dođe do pucanja zbog krupne stvari. Prsne kao porculanski tanjir o pločice. Možda je proputovao pola sveta, od proizvodnje do nečijih ruku i delić sekunde je dovoljan da postane gomila krhotina. Tako i strpljenje. Traje i prestane. Rasprši se u Kosmos. Zvezdane magline sazdane su od raspalih strpljenja u mikro Kosmosu svakog od nas. Teško je gledati nešto što...

Navikli smo da spuštamo krijterijume. Malobrojni su sebi dopustili da im kriterijumi rastu, na sve teme, od izbora garderobe do partnera. Da li tako mora? Srećni smo zbog mrvica nečije pažnje. Sitna, dnevna dobra dela skloni smo da tumačimo kao flert a ne kao lepo ponašanje. Primaknuta stolica ili otvorena vrata od auta nekada su se podrazumevali. Danas se gledaju začuđeno. Radujemo se kad nam neko pokloni delić svoje pažnje. Ne celog sebe, ne ono najbolje što u sebi ima nego samo malo svog vremena i postojanja. Umesto da se radujemo zajedničkim satima, pokušavamo da ostanemo budni kad smo zajedno jer su to teškom mukom ukradena dva sata od posla, obaveza, života. Zatim nas taj neko ubedi da tragovi postojanja ženske osobe, u njegovom prostoru, nisu njegovi i da nema pojma, da verovatno pripadaju njegovoj bivšoj ženi i da su dugo tu, da se time niko ne bavi jer je nebitno. Nekima nebitno a nekima bitno. Sve zavisi na kojoj strani smo.  Radujemo se upoznavanju osobe koja fi...

Ima kancelarijski posao. 30 kvadratnih metara, 3 računara i svašta još, dokle stolica sa točkićima dobacuje. Neko ima nesreću da, radno vreme, provodi stojeći jer je sedenje zabranjeno. Neko sedi a neki ne moraju ili neće ni jedno od ta dva. Bitno je imati izbor. Nekada sam mnogo putovala i drago mi je da je to ostalo u prošlosti.  Kancelarija ima velike prozore koji gledaju ka prometnoj ulici i trotoaru sa puno šetača. Kad god mogu, ustanem i prohodam, odmorim oči od monitora. Svakog dana, pred očima su mi crtice iz života. Dugo nisam shvatala kako svi vidimo različito. Valjda oči vide ono što je umu zanimljivo. Moju pažnju privlače detalji. U njima vidim mnogo više nego u krupnim događajima. Na trotoaru je žena, invalid, u kolicima. Ispred nje plastična kutija. Prolazila je grupa đaka iz obližnje srednje škole. Jedan je zastao, u kutiju spustio novčanicu i potrčao za drugarima, koji su produžili. Čini se da, iz detinjstva, datira šta i koga ćemo da primetimo. Žena je bil...