Sinergija

Navikli smo da spuštamo krijterijume. Malobrojni su sebi dopustili da im kriterijumi rastu, na sve teme, od izbora garderobe do partnera. Da li tako mora?

Srećni smo zbog mrvica nečije pažnje. Sitna, dnevna dobra dela skloni smo da tumačimo kao flert a ne kao lepo ponašanje. Primaknuta stolica ili otvorena vrata od auta nekada su se podrazumevali. Danas se gledaju začuđeno. Radujemo se kad nam neko pokloni delić svoje pažnje. Ne celog sebe, ne ono najbolje što u sebi ima nego samo malo svog vremena i postojanja. Umesto da se radujemo zajedničkim satima, pokušavamo da ostanemo budni kad smo zajedno jer su to teškom mukom ukradena dva sata od posla, obaveza, života. Zatim nas taj neko ubedi da tragovi postojanja ženske osobe, u njegovom prostoru, nisu njegovi i da nema pojma, da verovatno pripadaju njegovoj bivšoj ženi i da su dugo tu, da se time niko ne bavi jer je nebitno. Nekima nebitno a nekima bitno. Sve zavisi na kojoj strani smo. 

Radujemo se upoznavanju osobe koja fino deluje, bez većih hardverskih i softverskih kvarova. To, što je nekome osmeh na licu, izgleda ne znači da mu je duša radosna. Do tih saznanja dolazimo preko staze sa trnjem, praveći se da nas trnje ne kida deo po deo, a kida, do krvi kida naše tkivo, jedva zaraslo posle odnosa sa nekim još gorima. Uglancan hardver krije gomilu bagova. Sa nekima može da se živi. Sa nekima ni minut više.

Radujemo se kupovini polovnog auta. Ono što je neko, u Evropi, izvozao i dušu mu potrošio a neko ovde prepravio, vremenom postaje vreća bez dna. To, što izgleda očuvano, ne znači da mu nije resetovano par nula kilometara, da nije lažno predstavljen i prodat nekome ko veruje da su ljudi pošteni i da je reč zakon. Sa takvima je usrana motka jedini rečnik koji razumeju ali, dok se osvestimo, njih više nigde nema a troškovi samo rastu. Nije to kazna što smo hteli bolje, veće. Prirodno je hteti što bolje i uvek ići napred. To je samo danak poverenju da su ljudi pošteni i da im se može verovati.

Ne tiče nas se tuđa nesreća. Ne reagujemo na ulične scene, napade, saobraćajke, ljude koji umiru u prevozu, na ulici. Oslepeli smo na tuđu muku, obnevideli od ove svoje. Trideset godina kojekakvih društvenih i ličnih trauma daju svoj vrhunac. Kao što je sve više ljudi sa lošim tetovažama, jer im broj raste od jednog do drugog leta, tako je i naša svest o tuđim mukama na nivou kišnih glista. Sa druge strane, zatrpani smo naslovima koja starleta je poljubila kog kontroverznog biznismena. Nekada su se takvi likovi zvali drolje i barabe, sada imaju neka finija imena. Dan nam počinje crnom hronikom i vestima o stanju klinca koji je vozio pijan i pun ko zna čega sve, kako je proveo noć, da li je dobro. Sa druge strane, umiru mladi, deca, nečiji roditelji, prijatelji, neprijatelji... O njima ni reč. Ni da li su ostavili trag u ovom svetu, ni da li su plaćali porez i bili poslušni građani, ništa. Kao da nisu ni postojali. Zazidani smo medijima po kojima nam je sve super. Plašim se da ću i ja početi da verujem kako nam je sve super jer za bolje nismo.

Na Sajmu knjiga, starlete objavljuju svoje hitove a dobri autori, poznati i anonimni, ne vide se u moru tih koji čekaju da im takve "veličine" potpišu knjige. Pored njih, dok čekaju svoj trenutak slave i slikanje sa autorima dela bez vrednosti, prolaze dečiji pisci, ljudi iz sveta kulture, ljudi sa mnogo objavljenih naslova, ljudi od kojih ima šta da se nauči. Svi su oni nebitni. Pobednica rijalitija, o čijoj boji gaća svakodnevno pišu novine, je hit. Ne neko, ko je napisao roman koji te istera iz pameti nego instant osoba, nameštena da proda svoje komercijalno izdanje, zgrabi pare i nestane.

Slavimo praznik za koji smo jedva čuli ali eto, ne radi se pa volimo. Razmišljamo o gala slavskom ručku za 30 osoba, iako posle slave nećemo imati ni za suvi hleb. Nosimo najlon kese na nogama, u čizmama i nadamo se da neće biti kišna zima. Reke su sve manje i pliće, to niko ne primećuje. Samo gospođe koje su kupile nove modele čizama i fali im hladnoća u novembru žele sneg. Radujemo se sunčanim danima kao da je proleće okazano jer nije prodato dovoljno karata. Naravno da su karte za pozorište skupe. Možda i nisu ali malo je onih koji iz kućnog budžeta mogu, bez mnogo bola, da istrgnu par crvenih i ulože ih u kulturu. Jeftina zabava se traži. Jeftino pivo, napravljeno od ko zna koje hemije, vino iz limenke, pašteta smuljana od druge hemije, hleb pun aditiva... Pijemo lošu, kiselu kafu u kojoj ko zna šta je sve prženo pa samleveno. Pijemo vodu koja, u bojleru, ostavlja ne kamenac nego đubre. 

Nije ni čudo što su nam misli šuplje a dah kratak. Smoreni od trčanja po rasprodajama, jedni drugima javljamo da je kiseli kupus deset puta skuplji od svežeg, kao da iz Zanzibara stiže. Sve je samo preživljavanje i veština kako preživeti još jedan dan, još jednu noć... Za to vreme, u paralelnom Univerzumu, neko je danas kupio nov auto. U radnji. Onaj što se cakli i što mu sve radi i ima garanciju a vlasniku nije problem da ga plaća na rate jer ima platu koja traje duže od 4. u mesecu. Neko je kupio stan, u lepoj novoj zgradi a ne u nelegalnoj gradnji, za koji sad strepi da će biti porušen a para više nema. Neko se zaljubio, u pravu osobu sa pravim kvalitetima, u pravom trenutku na pravom mestu. Neko je seo u avion i otputovao a da o tome nije obavestio sve koji ga znaju i ne znaju. Eto, put, odmor, jer svako ko radi treba i da se odmori. Neko je otišao u prodavnicu i kupio salamu koja mu se jede a ne onu za koju ima para, da je kupi, za decu samo.

Verujem i verovaću, da postoji ta kosmička vaga ali ne da bi merila koliko je ko dao, koliko je u druge uložio već koliko taj neko vredi i treba da bude nagrađen. Verujem i verovaću da su besplatni događaji, poput ruke u ruci i poljupca, najskuplji na svetu a i najvredniji. Verujem, mnogo verujem i želim da verujem da ljubav ima najrazličitije oblike, baš kao i vrući raženi uštipci subotom za doručak.

Ako ne verujete, do vas je. Samo nemojte da rušite mog Sneška, bar do jutra. Pustite me da verujem da se dva dobra traže i pronađu i svetom jezde kao još veće Dobro, na koje svi imamo pravo. Da se spoje kao dve galaksije i daju novi kvalitet Univerzumu.





Foto: Internet







Comments

Popular posts from this blog

Bez šećera

Đurine vragolije

O trulim jabukama