Oliver

Pojavljivao se bez najave i poziva. U prašnjavom braon odelu, jednako prašnjavih cipela. Tvrdio je da se zove Oliver. Sivkasto lice su mu uokvirivali bičevi duge kose. Mladost je prošla a moda duge muške kose je ono, što dečake, poslednje napušta kao uspomena na mladost. Delovao je smeteno, nekako pogubljeno. Obično bi seo na ivicu mog kreveta i pričao nepovezano. Nekada bi samo zviždao i tako bih znala da je tu. I rekao je da je dolazio i pre nego što smo se mi ovde uselili. Nisam obraćala pažnju na njegove posete. Bila sam zauzeta sunčanjem na tropskim plažama, planinarenjem po švajcarskim Alpima i sličnim mestima o kojima devojke, mojih godina, sanjaju. Te noći, smrdeo je na jeftinu rakiju. "Opet ti?", pitala sam. Kad je izbegavao odgovor, zviždao bi. "Gde je moja truba?", na pitanje je odgovorio pitanjem. Mrzim to. "Nemam pojma. Jebala te truba. I to pojavljivanje, kad ti padne na pamet. Nisi dobrodošao, zapamti to." Bila sam drska jer, sa takvima, ...