Dvadesetpetiavgust
Ona se vratila u moju realnost. Skoro da mogu da je vidim, one njene svetle širom otvorene oči, kao da se večito čudi. Opet mi mirišu njena veganska jela začinjena pričama iz drugih galaksija. Upravo sam joj pisala o tome kako plačem samo kad duva košava što i nije daleko od istine, Za plakanje mi trebaju i košava i kiša. Moje suze nisu meteoropatske. Uopšte nemaju veze sa poznom jeseni. Najradije plačem pored reke. Razlog je prost, da moje suze ne bi napravile barice kroz koje će neki tamo čudaci da peru svoje cipele i da ih gaze, oh... Da prljaju moje suze, kao da već ne sadrže neke gorke i kisele elemente. Kad pada kiša i duva ledena košava na ulicama nema nikoga. To značajno smanjuje mogućnost da me neko zaustavi i pita da li mi je dobro, da li mi nešto treba, da li... Ne. Ne treba ništa osim da ne niko ništa ne pita. Ovo je već previše negacija u istoj rečenici. Zbog toga i ne volim da me bilo šta pitaju. Volim da ćutim, posebno ako plačem. To je sasvim intiman mo...