Um, drum i ostalo

Nedeljno jutro.  Prespavano. Podne je prošlo a ja, još uvek u gaćama, pijem kafu. Retki i dragoceni trenuci mira nauče te da uživaš u svakoj sekundi. Danas nema obaveznog programa. Anarhija totalna. Danas nema pranja veša ni sudova, peglanja, usisavanja, pregledanja domaćih, ispitivanja istorije. Hedonizam, level Pro. Ako će planeta da stane zato što ja danas odmaram, neka stane. Prilično sam istrošila baterije i baš mi prija mirovanje i neaktivnost. Za razliku od mene, lenčuge, moja mama je i jutros ustala u pola 5. Da nešto ne preskoči da uradi... Loše mi je od tog nametanja krivice, eto ja ovako a ti tako. Svako neka živi u skladu sa svojim željama i mogućnostima. Makar nedeljom. U 12:30 ona i deda su već zahrkali. Kao svako lepo vaspitano dete, pozvala sam da pitam kako su, i naletela na minu jer su već zadremali. Kakogod okreneš, danas sam bad lazy girl. U to ime, ni ručak neću da pravim. Oslobodila sam se danas svih okova i moranja. Ćerka je još u pidžami i igra ...

Skače mi živac na svaku prozivku na temu o (ne)vidljivosti blogera . Sa istim žarom mi skače živac na "otvorena pisma" pa neka bal bude kompletan. Da li ću da budem vidljiva ili ne, to je moja stvar, isto kao i sa kim ću da se seksam ili samo da se javim, u prolazu. Jedino važno je na kakvim motivima je neko postavio svoj blog. Da li je to reklama  nečijih proizvoda, da li "prodaje" svoj tekst zarad besplatne depilacije nogu šećernom penom, da li piše zato što u tome uživa ili želi da svoje znanje/iskustvo podeli sa ostatkom planete. Moji prvi blogovi bili su objavljivani na sajtu Udruženja TATA. Još jednom, hvala za saradnju. Obzirom da sam tada pisala iz ugla razvedene mame, a Udruženje je imalo svoj sektor koji se bavi razvodima, lepo smo sarađivali do momenta kada sam poželela nešto drugo. U to vreme, na Twitter-u naleteh na slavnu blogerku, i ostala sam zbunjena. Jedino šta pamtim o njoj je priča kako ima mladog muža kome je divna i poželjna, iako je n...

Volelo se dvoje mladih, zakleli se na vernost i pred bogom i pred narodom, decu izrodili i lep dom napravili. Iako je kuća tek nešto više od 500 kvadrata, voleli su da sede na starom trosedu ispred TV-a. Ona bi dremala dok on gleda film. Mirisala je njegovu majicu, ušuškana u samo njihov svet, dok su mali anđeli spavali. Mazio je njene noge i poskočio, kao strujom opaljen. "Znaš, draga, ok je što noge nisi depilirala od mora a sad je oktobar, ali dlake već grebu kroz farmerke". Ona se naljutila i nije znala kada će da se odljuti. Posao, deca, kuća, fontana u dvorištu zapušena lišćem, registracija auta, slava kod njene mame... I, on našao da prigovara zbog krzna na njenim nogama, oko ponoći! Pa, stvarno! Da li je i kad otišla na depilaciju, nije poznato široj javnosti. Poznato je da je on, sve češće, ostajao da radi na računaru kad ona ode u spavaću sobu, a ona je sve češće odlazila na teren, zbog potreba posla. Danas prebrojavaju lampe, koje neotpakovane, od svadbe j...

Uvek je dobro vreme da se uči. Uvek je pravo vreme je da deca budu deca, roditelji da osveste svoje ambicije i poslušaju potrebe i želje svoje dece. Porastu brzo. Deca, ne roditelji. Mnogi ostanu zaglavljeni između onoga sta su o roditeljstvu zamislili i šta su, uz decu, naučili i ostvarili. Roditeljstvo nije samo uči, hrani, obezbedi da živi. Mislimo da sve znamo a svakog dana nalećemo na iznenađenja. Deca razmišljaju onako kako ih naučimo pa ako je dečije pitanje proisteklo iz logičkog povezivanja saznanja, zašto ga u tome sputavamo? Da, ima pravo da nam kaže da grešimo, ako našu akciju doživljava kao grešku. Naše je da argumentujemo svoje delo, na način kako dete može da nas razume. Teško je našoj sujeti, da skapira da dete uči ono što radimo a ne samo ono što mu govorimo. Loš primer je najbolji primer. Roditelj koji ne namesti svoj krevet.. Kako da od deteta traži da to uradi? Da svoje čarape odnese u korpu za veš, ako tata svoje zalepi po sred pa...

Znam je iz lokalne banke, zaista je bila fino devojče. Nasmejana, vaspitana, bas fina, tek sa blagim  primesama sveznajuće. Dok se to odnosilo na bankarsko poslovanje za pravna lica, morala sam i slušala sam. Bila je samo savršena a onda se udala i u dve godine rodila dvoje dece. Došle su neke druge bankarke, i na nju sam zaboravila. Poznato je koliko volim da odem na reku, zasednem na splav i ćutim. Eto, ćuti mi se i pije mi se kafa i misli mi se ni o čemu. Tu praznim svoj mentalni otpad dok gledam kako reka teče i nosi đubre. Kao kroz filter, učinilo mi se da neko doziva moje ime, i u dva skoka ona je bila pored mog stola. U istoj sekundi čula sam i ko joj je muž i kako kuva i kolika su deca i koliko su svi savršeni... Ta količina informacija je, nekako, procesuirana i priča je završena. Stanje je počelo da se komplikuje saznanjem da živimo u istom kraju a još više činjenicom da idemo na posao istim prevozom. U početku, sela bi do mene i prozborila po koju reč. Nisam aso...

Kažu da je jedino validno merilo godina ono kako se osećaš u srcu. Tu me rade antihipertenzivi pa je ok, a dobro je i što se tiče emotivne strane. Problem je u nečemu drugom. Dakle, mamu maminu onima što ređaju robu na police u prodavnicama. Merchandiseri, sad se to tako zove. Police su kao za patuljke. Da bih dohvatila šta mi treba, moram da se sagnem jer je prolaz između dva reda polica kao za decu vrtićkog uzrasta. Prvo jedva nađem šta mi treba, pa ajde sagni se po to, pa sagni se da vratim kad vidim da nisu truleks krpe nego neke bezvezne. Svako moje saginjanje je začepljivanje slobodnog prostora guzicom. To je već drugo. Onda ide pogađanje cene. Nema baba cviker a to shvatim kad se treći put naguzim. Problem savladam tako što, na kvarno, mobilnim slikam cenu pa uvećam.  Za to vreme, lik iz obezbeđenja mi obigrava oko dupeta. Valjda misli da kradem. Bar da priđe i dohvati mi sve što mi treba, nego me gleda i naslađuje se kako se mučim. Dobro, cenu sam pročitala ali tu ...

Nikad nisam volela svadbe ni slične masovne manifestacije. Ako je baš neizbežno, kad svi levo a ja desno. Šta znam, meni tu ništa nije zanimljivo i ne pristajem da ceo slobodan dan budem tamo gde mi ne prija. Pre tridesetak godina, svadba u komšiluku, ja na pragu između devojčice i devojke. Rodbina udavače je okupirala zgradu, pogubili se od parkinga do novobeogradskog solitera, pretrpali lift pa se zaglavili, tetka iz Sombora zapela za branik provlačeći se, na parkingu, sve sa tortom je poljubila beton.. Sve je bilo lepo oganizovano, puno naroda, sitne dece, pijanih gostiju, onduliranih gospođa, ma... Po protokolu baš, uključujući i ukrase na tortama koji su pravljeni od cigaret-žvaka. Provalila nejač da su to žvake, pa su krenula da ruše stolove svojim skokovima ko će pre do žvake. Nisam kapirala zašto ne odu do prve trafike, i zašto niko ne obraća pažnju na njihovo divljanje? Moje sećanje na dečije ručice do lakta zabodene u torte evo traje duže nego taj brak. Pamtim i nekog ma...