Za sve dečake i A.S.

Upoznajem razne ljude. Ima tu muškaraca od 12 godina, dečaka od 45, deda od 38 godna, mrtvih koji još hodaju i čekaju da im neko javi da su mrtvi.. Šaroliko i zanimljivo društvo solista i onih u raznim tipovima veza. Ono što im je zajedničko, a ne nalazi se u gaćama, je visok stepen lične nesigurnosti i nespremnosti da izađu iz zone svog komfora i sumraka.

Prvo sam mislila da su to pojedinci, a onda me po glavi puklo saznanje da je to jednostavno sindrom današnjeg muškarca. Loša iskustva su OK, svi ih imamo, nevezano za pol. Nesigurnost jednostavno blješti iz njihovih misli. Strah kombinovan sa iskustvom je pakao i za njih i za žene koje žele da im se približe, da ih upoznaju. Zamislite da vam se svidi zid. Lep, jak, šaren, zanimljiv iz vama znanih razloga. I, počnete da komunicirate sa njim. Sa zidom. Nekad bi neki od vezivnih materijala ili stiropor iz izolacije propustili neku vašu reč do sebe, pa bi se zid nasmejao, da bi se već sledećeg trenutka setio da je zid i da se zidovi ne smeju. Opet je jak, čvrst i nedodirljiv. Onda pokušate da mu objasnite da dolazite u miru a ne da bi ga porušile. Ne, njegova zidna filozofija nadvladava vaš napor. 

Taman kad pomislite da odustanete, zid se sam pomeri ka vama. Sludi vas, ali pokažete da i dalje imate volje i strpljenja, da poštujete njegove zidne vrline i sve rane koje su nastale kad su ga mnogi pre vas štemovali, zarad nekih svojih ideja. Svaki taj udarac čekićem na predmetnom zidu je ostavio trag. Vi prihvatite i te tragove, i nesigurne temelje, i sve farbe kojima se zid premazao kako bi bio što manje upadljiv i dopadljiv. Prihvatite i njegov strah, nesigurnost, zakatančenost, ali i dalje ne odlazite. Sviđa vam se baš taj zid. Nazirete u njemu kvalitetan materijal, stabilnost koja je uzidana u njegove temelje, vedre boje kojima je bio okrečen pre nego što je rešio da postane mračan. Polako mu se približavate, da se ne uplaši, da ne pomisli da i vi nosite macolu iza leđa... Što se vi više i pažljivije trudite, on sve više postaje opet onaj najtvrđi beton. Navikao je tako. Tako ga, ona rana koju mu sasvim sigurno nećete naneti, ne boli. Postaje zid pećine koju je sam odabrao a vi se pitate gde ste pogrešili. Zid vam, nedvosmisleno kaže da je takav i da se neće promeniti, zarad lične bezbednosti a da je vama najbolje da odustanete. Kaže to jednom, pa još jednom i shvatite da je zaista to jedino rešenje. Naravno, vi u svom životu nemate nikakvih loših iskustava, niko vas nije polupao, sve je idealno, cveće cveta i pčelice veselo zuje. Vaši životni padovi su ništa naspram onoga što su muškarci prošli i zazidali se, eh.. Plašim se da bi neki ludi vozač mogao da me ubije na ulici pa, ipak, zbog toga ne ostajem u kući. Sranja se svima dešavaju, samo što su za neke pad u ambis a za neke prilika da planinare.

Ne brinu me takvi zidovi. Moja je dobra volja i zainteresovanost da im se približim ili odem. Brine me da li svako od nas ima neku, rođenjem datu, dozu strpljenja koja se vremenom troši a ne nadoknađuje. Umesto da pričate, smejete se, uživate... Shvatate da je on zid i to je sva mudrost ovog sveta. Pokušate još jednom da mu objasnite, meni si ok i ako se sad srušiš i postaneš gomila cigli... Ne, ne, ne. On će nazad u svoju pećinu i vi ste tu čist višak.

Šta sam htela da kažem? Htela sam da kažem da su i dinosaurusi izumrli na sličan način, sami u svojim pećinama. Po broju godina bližim se dinosaurusima, ali neću sama. I neću da živim kao da mi je super što sam sama. Zid se na zid naslanja, pa tako i čovek i žena. 

P.S.

Za A.S.

Znam koliko ti je na tvojoj planeti udobno i komforno, to ne sporim, samo dozvoli sletanje.  Dolazim u miru, tako ću i otići kada se uverim da je pravljena samo za jednog čoveka.