Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-02-23

Savremene vs. staromodne mame

Nije mi problem da javno priznam da nikad, pa ni danas, nisam bila spremna na materinstvo. Divna životna uloga za koju treba imati i osećaj i strpljenje i meru i štošta još jer samo ljubav nije jedini točak u tom sistemu. Dakle, nije mi problem da napišem da se ni sad ne snalazim onako kako mislim da bi majka trebala, ali reći to grupi žena koje su celim umom i bićem posvećene samo majčinstvu, dojenju, i pelenama, koje se od svog prenatalnog perioda spremaju da budu majke... To je podvig.

Na početku majčinske karijere našla sam se na nekom forumu punom žena. Napisah da ne dojim. Tog momenta počeo je lov na moju glavu, lik i delo. Da sam loša majka, da detetu uskraćujem život, kao da sam najgori kriminalac na planeti. Nisam ni stigla da napišem da imam hronične zdravstvene probleme i lekove koji se ne slažu sa dojenjem. Etiketa je prilepljena i ja sam tako postala jedna loša mama. Tu se završilo moje traženje vršnjačke podrške na temu roditeljskih briga i problema. Oslanjala sam se na svoj razum i mišljenje osoba koje smatram merodavnim i pametnim dovoljno da bih njihove savete (koje sam sama tražila) i saslušala i o njima razmislila i, na kraju, se sa njima složila. Dete nije moj nastavak ni moja nadogradnja, već biće koje vremenom postaje samostalno i ima svoj život i bez roditelja a i ja svoj život osim materinstva. Zna gde smo, uvek će nas tu naći, svakog na svojoj adresi u dve kuće koje može da smatra za ravnopravne domove. Dete smo vodili napolje čim je decembarski mraz to dozvolio, nikakve brojanice ni minđuše ni bele lukove ni novčanice po krevetiću, nikakvi gosti koji remete bebin redovni ritam, veliko NE svima koji su želeli da ostanu u celodnevnoj poseti a pritom su kijali i kašljali. Takve sam sa vrata vraćala, bez imalo pardona. 

Da li su me ovi stavovi svrstali u savremene ili u staromodne mame, ne znam. Podigla sam divnu devojčicu bez mnogo pozorišta, drame i statista koji se u sve razumeju. Nemam lepo mišljenje o sveznalicama i rado ih izbegavam iz zdravstvenih razloga, alergija je u pitanju. O sitnoj deci i boji kake ili broju izašlih boginja nisam polemisala sa drugim mamama. Kapiram ja njih ali su slabo one kapirale mene, uglavnom zato što su nam deca bila vršnjaci a ja sam bila 10 godina starija od svake od tih mama. Mir pored reke, cvrkut ptica, zvuk barži koje se lenjo vuku rekom, eto, uz to je moje čedo raslo a mama je uživala. Treba o sebi misliti i pričati najlepše ali onda kad je to realno. Ovaj svet ne naseljavaju samo mame fitnes šampioni, mame manekenke, mame savršene suprugeidomaćice. Ima i nas, sitne i krupne boranije, savršene u svojoj nesavršenosti. 

Nije neophodno da koristim engleske izraze da bih bila savremena i da bi me razumeli. Ne idem na brifinge i ivente, niko me ne sponzoriše pa da su mi prsti puni pohvala. Idem u šetnju i kafenišem sa prijateljima. Smejemo se sitnicama, radujemo sunčanom ili neradnom danu, fenu kupljenom na rasprodaji ili isplaćenim svim ratama za dečiju rekreativnu nastavu. Moja ćerka ne ide na strane jezike, balet, glumu, i tri sporta. Peva u školskom horu i to je čini srećnom, isto koliko dan u parku sa drugarima koje zna od rođenja. 

Sigurno sam, kao roditelj, negde grešila i još ću, ali nije mi ambicija da budem Naj mama našeg bloka. Ja sam mama, nisam keva. Nikad u životu to nisam rekla svojoj majci, prosto mi je mama jedina i najlepša titula za majku. Nikad me majka nija nazvala mali monstrum, kako to često čujem sada oko sebe. Kada to Ršumović napiše u svojoj pesmi, to je u redu, ali kad čujem da mama svome čedu tepa da je mali monstrum, neizbežno pomislim kakva li je aždaja mama lično. Ja gajim pile malo, milo i drago. Nikad joj nisam prišla bez osmeha, nikad pitanje ostavila neodgovoreno, nikad opteretila ili zatrpala dete obavezama koje će joj pojesti detinjstvo pre vremena. Grešila sam, i još ću, ali ću uvek da je podržim da se potrudi, da pokuša pa kad sve opcije iscrpi da kaže ne mogu. Nije kukavički biti drugačiji čovek i roditelj, a najhrabrije je ostati u svom biću.

Shvatih... Ipak sam staromodna mama. Ona što pravi vanilice a ne fensi kolače čudnih imena i stastojaka koje ne umem ni da izgovorim. Volim što sam baš takva, i što ni jedno veče ne prođe bez maženja krila moje male golubice.
Koren zna gde joj je. Sada je vreme da se sprema za svoje letove i svetove.






No comments:

Post a Comment