Devetijuldvehiljadešesnaeste

Poznata sam kao jutarnji mrgud. To je zato što ljudi ne poštuju moju potrebu da ujutru ćutim i mrčim dok se moje kocke u glavi ne slože. Kao i onoj Rubikovoj, i kod mene je to spor ali izvestan proces. Od jutra kreće frka i trka i ne prija mi to, posebno kad je filovano pričom u kojoj bi neko da učestvujem. Reči su mi tu negde, blizu usta, ali ujutru nemaju najbolju komunikaciju sa mislima, pa često kažem ono što ne treba, kad me izazovu.

Jutro je da se probudim u tišini. Bez pitanja i naglih pokreta, dok se moj softver i hardver ne usaglase kada im se napušta krevet. Volim kada me ne budi sat, buka, moranje. Prija mi da provirim na jedno oko, pa opet zažmurim i nastavim da sanjam ali to nije baš pravi san nego moja mašta koja se razigra bez granica. Kada bih te misli mogla da zapišem, e, to bi bilo zanimljivo. Slike u glavi se nižu kao na filmu, bez reda i poretka i veoma mi prija da ih pustim da idu kud žele. 

Jutro je da se sedi u gaćama, pije kafa i sluša muzika. Ovo je baš takvo. Sve što volim je oko mene. Ono što meni prija, ne mora da odgovara ostatku sveta, ali ni ostatak sveta ne mora da se gura u moje jutro. Baš me briga ko će da pobedi u fudbalu, ko je već sa pijace dovukao zalihe hrane za sledeći vek, da li treba da operem prozore. Peva mi Joe Cocker. Puna ga je soba. Savršeno se snalazi između onoga što sam, pre skoro 12 sati ostavila kojekuda i zaspala kad mi se spavalo. Joe i ja se razumemo. U društvo smo primili samo šolju hladne nes kafe (kašičica kafe u šolji hladne vode) i nemam nameru da se mrdam odavde dok ne odlučim da li to želim.

Ovakvo jutro je za mene poklon. Jedino koje bi moglo da mu stane na crtu je bokeško jutro. Ne moram da žmurim da bih ga videla. Sama pomisao na veliko plavetnilo, zvuk njegovog saksofona, miris lovorika, zrele šljive i horetenzije ispred kuće... O, da, to je prava stvar. Slatko od smokava i hladna voda bi bili obavezni. Bokeško jutro bez njih ne može da počne. Ovo moje beogradsko počinje da miriše na roštilj koji komšije iz zgrade pored, raspaljuju tradicionalno subotom u ovo doba. Danas mi čak ni to ne smeta. Ni što sam gladna, ni to mi ne smeta, jer sam odletela u svoju maštu i trenutno pred sobom vidim samo kilometre puta. 

Ne znam ni kud ni gde. Samo crni asfalt, krivine, lepe predele kroz Srbiju. Grane, koje su se pod teretom šljiva, spustile... U daljini neko vodi dve krave... Ljudi koji kose travu da bi spremili seno za zimu... Deca, koja pored puta prodaju šumske jagode i šljive pokradene iz napuštenih voćnjaka... Nižu se automobili sa natovarenim čamcima, koferima za prtljag, zaklela bih se da sam u jednom videla i kavez sa papagajem na zadnjem sedištu. Miris vrućeg asfalta i točkovi koji lagano klize i osvajaju kilometre.. Nije važno samo stići na cilj. Putovanje je ono najlepše. Osećaji slobode i neizmerne radosti. Kilometar po kilometar... Vožnja kao uživanje, kome cilj nije samo stići od A do B.

Jedna lična vest mi je upravo napunila srce tako da bih mogla da poletim i izletim kroz krovni prozor, i zagrlim ceo svet. Ono kad ti se u srcu prelivaju ponos i ljubav, pa i iz očiju krenu kao potočići, nezaustavljivo, divno, jako. Ono kad se zahvališ Univerzumu što ti je ukrstio put sa nekim i osetiš zahvalnost što posle toga više ništa nije isto. Eto, takvo je ovo jutro, koje se približilo podnevu a meni su oči crvenkaste i peckaju, i ne smeta mi. Od radosti, kad sam sela da ovo napišem, stigla sam do još veće radosti. Najlepši poklon koji sam mogla da dobijem.