Pokemoni i ostali jednorozi

Opšta pomama za Pikačuom i drugarima.  Kapiram to, iz ugla onih što trguju promotivnim materijalom, i kojima je cilj da se proda što više lutkica, figurica, šolja i sličnih džidža. Kažu ljudi, neosetno pređu kilometre jureći ova virtuena stvorenja. To su mogli i bez Pokemona. Gde je želja tu je i put, a koga mrzi svakako će naći izgovor. Teško je izaći iz zone svog komfora i potpuno sam sigurna u to. 

Znam koliko mene mrzi da se aktiviram i koliko mi je lakše da drndam telefon nego da brzo hodam. Buljenje u  mobilni telefon, dok kičmu lomim na trosedu, postao je omiljeni vid "odmaranja". Da ne pričam koliko su mi oči stradale od dvadesetogodišnjeg višečasovnog gledanja u kojekakve ekrane i monitore, ali tu nema O od odmarnja. Odmor je kad uskladim odmor misli i odmor tela, što je prilično retko ali izvodivo. Našla sam rekreaciju koju jedva čekam, i nadam se da ću uspeti da je realizujem. Juče sam videla dve ekipe sedoglavih (obogaćene sa tek par mlađih) kako igraju odbojku. Rukama, nogama, ma kakva pravila i poeni. Oni igraju srcima i osmesi im lebde preko terena sve do nekolicine nas koji smo gledali i aplaudirali svakom postignutom poenu. To želim. Osmeh i da zaspim umorna od trčanja a ne smorena od razmišljanja. Kad ste se, poslednji put, popeli na Avalu? Tu je fora. Za Pokemonima bi na Mars a na Avalu hoćete samo autom, znam.

Leto je u punom zamahu. Beograd je prepun stranaca, turista koji su odabrali da ovde provedu neke dane svojih krvavo zarađenih odmora. Vidim im na licima da su zadovoljni, emituju radost tako da se i Beograđanima desi da razvuku osmehe tek tako, bez vidljivih razloga. Juče, za stolom do nas, na splavu sede četiri lepotice 25-30 godina. Sve iste. Duga kosa, isti oblik naočara, isti stil oblačenja, isti pokreti glavom i pomeranja kose u stranu, dok kuckaju po telefonima. Isti osmesi. Momaka nigde. Za stolom koji bi činio trougao sa njihovim i mojim, sede tri momka. Zadubljeni u svoje telefone i mehuriće iz Coca cole, što bi rekli, gledaju svoja posla. Niko nikome bar slučajno da se obrati. Pali upaljač da dohvati, razgovor da zapodene. Niko nikoga ne primećuje. Valjda svi jure te Pokemone, šta ja znam.. Pokemoni su sigurica. Ne možeš da ispadneš glup (što je glupost samo u našim glavama) i da te Pokemon rečima "spusti i izdominira", kako to stručno zovu. Ko je tu pametan a ko nije, ne znam, nije moje da sudim. Samo mi je žao što mnogi i ovog leta spavaju sami, a život prolazi dan po dan.

Bićemo opet namćori od septembra, kad na red dođe kupovina đačkih knjiga i zamena okraćale garderobe. O zimnici i da ne govorim, danas su retke domaćice koje umeju/žele da skuvaju džem. Većina se vodi time da sve može da se kupi. E, moj džem od bresaka i pomorandže ne može! Ja sam od tih ćurki, koje na 30C u hladu kuvaju džem i to je tako. Svega meže da nema, kad zazimi, ali ovog džema ne sme da fali. Pokemone neću da jurim. Uvek sam antiprotivna. Kad svi hoće, ja neću, tek onda mi nije zanimljivo. Šetaću kilometrima pored vode zato što to volim a ne zbog Pikačua. Da budem iskrena, debilniji likovi od skičavaca Pika Pika jedino su mi Teletabisi. Čak su mi postali simpatični koliko su ružni i ne shvatljivi kao pojava.


Osmehe, mili moji, osmehe dragih ljudi hajde da skupljamo a ne Pokemone. I zalaske sunca i slike lepih događaja.. Zima samo što nije, bar u ovom realnom svetu. U virtuelnom važe neka druga merila. Pitaću vas opet da li Pikaču greje, voli i ljubi, čim krenu prve pahulje.