Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-07-22

Pogled u suštinu

Osećam se isključeno. Kao električna gitara bez struje. Izađe iz mene, tu i tamo, po neka smislena rečenica ali je većina mojih akcija ovih dana usmerena samo na preživljavanje. "Safe mode", radim samo ono neophodno i ne mislim previše. 

To sam osvestila pre neki dan, kada je vozač autobusa par sekundi držao pritisnutu sirenu. Prelazila sam ulicu potpuno mehanički, bez da sam primetila da sam stigla do semafora na kom je crveni čika. Moram da pripazim, pregaziće me neko, a dok se ja osvestim da nisam u brdima severne Kanade nego na pešačkom prelazu, skupljaće moje cipele sa vrelog asfalta. Ne mogu reći da sam rasejana, nisam. Samo sam van fokusa, poput naučnika koji je na kratko fizički napustio laboratoriju ali je mislima i dalje u svom eksperimentu. Pokvario mi se VGA ulaz i boje su izgubile na intenzitetu, osim crne, koja se sa ostalima meša u mnogo nijansi sive. Mogla bih satima da ležim u onom stanju tik do prelaska iz budnog stanja u san. Naučila sam da svesno produžim to vreme, i zaista se sjajno zabavljam u tim luckastim mislima.

Pomešaju mi se ideje za sutrašnji ručak sa slikama vodopada Lisine, setim se konja koji trče niz brdo ka Uvačkom jezeru, vaspitačice koja me je kinjila u vrtiću, nejasnih slika sa nekog koncerta na kom sam bila bukvalno ispolivana pivom, stjuardese koja je imala fenomenalan parfem a meni je bilo glupo da je pitam koji je... Uživam u tim trenucima, kad moj um pravi mozaik sitnih sećanja. Fascinira me pomisao na snagu uma koji je oslobođen stega i kočnica, i slobodno se kreće kroz svoje energetsko polje. 

Sinoć smo napravili večeru iz zezanja. Niko od nas troje nije bio gladan a slatko smo jeli. To je umetnost, od ništa napraviti nešto. U krompiru nema nikakve magije ali kad izađe iz rerne.. Spremljen na onaj način... Postaje vrhunsko jelo. Možda ga samo naše raspoloženje i smeh čine takvim? Sati lete prebrzo ka novom radnom danu a njih dvoje su pojeli sve što je bilo jestivo. Posle jela, ona se zaleće da pravi stoj na rukama. Gravitacija se ne da prevariti. Opet smeh. Vreme je za razlaz i spavanje.

Nas dve se pakujemo u veliki krevet. Grlimo se, uz najlepše reči koje uvek razmenimo pred spavanje. 
"Mama, ti ga baš puno voliš?" - pita me polu uspavanim glasom.
"Da, baš. Kao neka strina sam. Baš sam omatorila" - kažem kroz smeh.
"Kako se to voli kao strina?" - zbunjeno me pita.
"Pa onako, kad se raduješ nečijoj radosti, i ponosiš nečijim uspehom" - kažem i lagano tonem ka snu.
"Da mu treba, dala bih mu komad kože, eto tako ga volim" - rekoh poslednjom rečenicom koju je um, pre zatvaranja, osmislio.
"Da, mama... On je ono dete kom se namešta dinar" - reče moja umorna patuljčica.
"Kakav dinar?"
"Onaj iz česnice, da te sreća prati, znaš kad ga baba namesti tako da ga uvek ja dobijem" - i čujem je kako već  ritmično diše i leti ka svom snu.

Da, baš tako, pomislih. Ljubavi ima u raznim oblicima. Nekad čak iznenadi jer nije ono što zamislimo kao jedino moguće.
Deca su jednostavna i, poput Malog Princa, suštinu vide srcem.


No comments:

Post a Comment