Roditeljstvo u novom dobu

Uvek je dobro vreme da se uči.

Uvek je pravo vreme je da deca budu deca, roditelji da osveste svoje ambicije i poslušaju potrebe i želje svoje dece.

Porastu brzo.

Deca, ne roditelji.

Mnogi ostanu zaglavljeni između onoga sta su o roditeljstvu zamislili i šta su, uz decu, naučili i ostvarili.

Roditeljstvo nije samo uči, hrani, obezbedi da živi.

Mislimo da sve znamo a svakog dana nalećemo na iznenađenja.

Deca razmišljaju onako kako ih naučimo pa ako je dečije pitanje proisteklo iz logičkog povezivanja saznanja, zašto ga u tome sputavamo? Da, ima pravo da nam kaže da grešimo, ako našu akciju doživljava kao grešku. Naše je da argumentujemo svoje delo, na način kako dete može da nas razume.

Teško je našoj sujeti, da skapira da dete uči ono što radimo a ne samo ono što mu govorimo.

Loš primer je najbolji primer.

Roditelj koji ne namesti svoj krevet.. Kako da od deteta traži da to uradi? Da svoje čarape odnese u korpu za veš, ako tata svoje zalepi po sred parketa? Da skloni sa stola tanjir, ako mama posle obroka dohvati mobilni telefon da vidi šta ima novo?

Deca su prirodno mudra, vesela, radoznala.

Naše je da im pomognemo da razviju svoje talente, a ne da ih blokiramo, svesno ili nesvesno, svojom ulogom žrtve.

Dužni smo da im damo koren, da znaju odakle potiču, i pomognemo da rašire svoja krila pa odlete u samostalnost.

Komentari "Smotan si kao tvoj otac" ili "Drska si kao tvoja mama" više govore o nama, o našim izborima, greškama, pobedama... Nego o deci.

Ona uče od nas i mi učimo od njih.

Meni, uz bebu, nisu dali uputstvo. Plakale smo zajedno. Ona od prvog izlaska u zimsko veče, ja od stresa šta me je snašlo. 

Nisu tražili da ih rodimo. Mi smo o tome odlučivali i pristali da budemo roditelji.

Da su se deca pitala.. Možda bi birala roditelje po nekim svojim kriterijumima.

Meni je, u roditeljstvu, najveći kompliment kad mi ćerka kaže "Ti si me tako naučila".

Pljusne me kao kofa ledene vode.

Osvestim snagu svojih dela i primera koje joj dajem, a nisu uvek savršeni.

Psujem, budem lenja, namrštena jer mi je tako došlo.

Ubode me u sujetu pa se nasmejem, zagrlim je, kažem joj da je veštica mala jer sve vidi i zna, jer ume da vidi ispod površine, jer je naučila da misli.

Umeće razmišljanja je najlepša magija koju deci darujemo.

Deca su najdragocenija investicija, našeg vremena, posvećenosti, Energije.

Što reče jedna mama... Ni samnom se majka nije igrala, rasla sam na njivi, dok je ona kopala kukuruz, ma ko je meni pevao i grlio me...

Svi imamo obaveze ali to ne sme da bude izgovor za ne posvećivanje deci. Da, rašće i porašće i ako raste pored nas dok se bavimo nečim drugim, ali zar mora tako? Čudo je koliko deca, kad postanu ljudi, zaborave šta ih je bolelo, šta im je nedostajalo.

Dugujemo im radost. Ne zbog onoga što možemo da im kupimo već zato što se raste od ljubavi i pažnje i mažnje. Od toga se ne postaje razmažen. Od toga se postaje srećan a mnogo je lakše i lepše odgajiti srećno dete nego popravljati nesrećnog odraslog.

Okrenite se oko sebe i prebrojte srećne i nesrećne, zadovoljne i nezadovoljne.

Matematika je prosta.

Radost se ljubavlju prenosi.

Volite svoju decu  i kad su pametnija od vas, kada je logika njihovih bistrih umova prevazišla naše nauke i knjige. Volite ih i kada plaču i kada se smeju, kada teraju inat ili dobijaju dvojke u školi. Kad spoje ne spojivo, podstaknite im kreativnost. Svi izumitelji i naučnici nekada su bili deca.

Ohrabrite ih kada žele da naprave robota od tetrapaka za mleko, i utešite kad taj robot ne bude hteo da hoda. Zalepite mu čepove i pretvorite ga u kamion za prevoz zvezdane prašine.

Volite ih onoliko koliko volite svet oko sebe.

Dete u vama i vaše dete najbolje se kapiraju.

Ljubav ih spaja.