Šesnaestioktobardvehiljadešesnaeste

Svako ima svoje male rituale. Neke preraste, neke čuva celog života. Jedan od mojih omiljenih je šetnja pored Save, istom putanjom više od 30 godina, ako hodam sama. Ne volim to da delim ni sa dragim osobama. To je između mene, reke i Univerzuma.

Jedan sitni ritual mi je ukinut. Dva dana me davi u grudima to što više nikad neću moći da ga ponovim. Između dve zgrade je bio kafić, sa posebnom, kaskadnom baštom. Bio je to samo još jedan kafić u kraju, kog su posebnim činile stepenice i način kako sam tu silazila. Išla bih normalno do poslednjeg stepenika a tu bih iskoračila u levo, nasmejala se i nastavila. Na tom mestu sam ostavljala osmeh, da me dočeka kad sledeći put naiđem. Ma... Glupost samo meni važna. Pojavili su se bageri, raskopali baštu kafića, ali stepenice su ostale netaknute. Pa, dobro, verovatno prave nešto novo za sledeću sezonu, pomislih. Par dana kasnije, sve je porušeno. I stepenice. Označeno je gradilište i donete su mašine koje su raskopale utrobu zemlje ispod betona. Nastaje podzemna garaža.

Činjenica je da u kraju nema mesta za parkiranje, da je prepuno automobila, i činjenica je da su mi suze pošle same. Kad ljudi odu sa ovog na onaj svet, bar postoji trenutak kada se oprostimo i pozdravimo. Sa zgradama i stepenicama to nije slučaj. Bar da sam popila još neku kafu u toj bašti, bar da sam znala da stepenište nestaje... Možda bih danas znala kuda da prođem i tugu da preskočim.

Prošle nedelje je sve bilo ok do trenutka kada sam, bez namere, povredila Posebnog svojim ne činjenjem. Nastao je neugodan trenutak poput uboda u zdravo tkivo, brzo je prošao ali je neugodan osećaj ostao. Život nije samo čokolada, dešava se. Nekad se nisam obazirala na to. Sad mi je itekako žao. Iako je izvinjenje prihvaćeno, u meni je ostalo nešto gorko.

Nikad nisam volela jesen. Bila je kao smrt leta, tmurna, turobna, mokra i gadna. Ove godine smo sklopile primirje, ni sama ne znam zašto, ali sam počela drugačije da je doživljavam. I da mi se smeju oči, taj kompliment sam juče dobila. Menjam se kao devojčica koja prolazi kroz pubertet i ne može da uhvati korak sa svojim promenama, teku brže nego što mogu da ih savladam. Sa jedne strane, menjam se na bolje a sa druge strane gorak ukus jer sam povredila drugo biće. Možda sam samo previše spavala ovih dana, pa mi je um odmoran i radi 200 na sat. Sluđena svojim upletenim mislima i novim idejama, juče sam otišla na pijacu, već oko 13h. Ne volim pijačnu gužvu, kolica koja mi prevlače preko nogu, bicikliste, biranje i razgledanje. Kupim na prvom mestu šta mi treba i tražim izlaz. Sretoh dragog poznanika, razmenili smo par reči i poljubaca u obraz, potpuno neočekivano. Sa kesom voća krenula sam dalje. Na klupi, pored staze, sedelo je čupavo dete blistavog osmeha. Što prirodno tamnoputa, što musava, pevušila je i mlatila nogama, onako za sebe. Dadoh joj mandarinu. Uozbiljila se, prenula iz svojih misli. "Hvala. Jel imaš još dve?" - upitala me je skroz ozbiljnim glasom. "Imam, što pitaš?" - iznenadila me je. "Imam još dve sestre. Ako ovo podelimo nas tri..." - objasnila mi je matematiku. "Dobro, evo ti još dve, lepo je što misliš na sestre i deliš sa njima" - dala sam joj još, iznenađena koliko je mudra.

"Hoće li tebi da ostane dovoljno?" - progovori opet. Prodoran pogled, pravo u moje oči. "Hoće, ne brini, rekoh. "A je l' imaš da mi daš kesu, da ne nosim u ruci?" Kopam po tašni, uvek imam kesu, samo treba da dođem do nje. Gleda u Labello koji sam izvadila, sa mnoštovm koječega, da otpetljam ključeve koji su se zakačili za kesu. "To je ono za usta? Da mi daš, ako ti ne treba?" - mudrica mala reče. Pre nego što sam odgovorila, objasnila mi je. "Ja bih da moja mama bude lepa kao ti". Evo ti, dete, i srce odnesi, umeš da misliš na druge više nego na sebe, a ja.... Zahvalila se, spakovala stik u džep i nastavila da pevuši i mlati nogama a ja sam produžila nizbrdno. Vratilo mi se ono gorko.

Da li postoji nešto za mazanje usta, koja su izgovorila reči koje povređuju bez razloga i loše namere? Ako postoji, dajte kantu toga. Ne pitam šta košta, samo da ovaj osećaj prestane da me guši.