Selidba

Dok sam bila u braku, par puta smo se selili. Iz tog perioda malo je onoga što pamtim, valjda um sam selektuje ono vredno sećanja. Nikad se nisam selila ono baš do golih zidova.

Kažu da je selidba visoko stresan događaj. Nešto poput smrti drage osobe, samo što je ovde u pitanju prostor koji je bio dom. Verujem da niko ne žali za zidovima i podnim pločicama koje će zameniti novim. Žali se za emocijama koje napuštamo i iz sebe, konačno rešimo da otpustimo i zahvalimo im se. Za nekoga je to miris maminih krofni, koji je ostao u prostoru a mame odavno nema. Za nekoga je to miris sveže opranih pelena, miris prvog bebinog osmeha, zubića, prvih reči i koraka. Beba je, odavno, porasla a mirisi su ostali memorisani u folderu čiste ljubavi. U stanovima iz kojih sam se selila ostavljala sam i lepo i ružno. Neke svađe i loše emocije, neke vriske, neke ružne slike kojih ne volim ni da se setim. 

Najteže mi je bilo da ostavim svoje odluke. Bila je situacija u kojoj sam, danima, razmišljala kako da odem neopaženo. Emotivno sam se, odavno, distancirala ali je bilo mnogo teško fizički otići. Ne iz stana nego iz odnosa koji mi je bio najteži na svetu, u tom trenutku. Mogla sam da ostanem još dvestapedesettri godine u svemu tome ali nisam želela. Deo mene je bio spreman na beg a drugi deo mene je davao novu šansu po ko zna koji put. Kada sam donela tu posebnu i konačnu odluku, to nije bila odluka samo da se odselim. To je bila odluka da izađem iz kruga u kom se ne osećam dobro i ne vidim dan kada će stvari krenuti na bolje. 

Pakovala sam stvari kao da je to samo još jedna obična selidba. Bilo je to "Zbogom" zauvek, bez sumnje, preispitivanja, još jednog kruga odlaženja i vraćanja u tu svoju misao. Da, plašila sam se. Najviše sebe i svoje odluke koja je bila čvrsta ali... Imam neku ludu sklonost da u svemu lošem nađem zrak dobrog za koji se grčevito uhvatim i ne puštam. Plašila me je snaga koju sam sama sebi dala, snaga da odem iz odnosa u kome sam se raspadala od tuge. Nisam više imala Sebe. Nestalo je sve osim snage da spakujem kutije i odem. Sa nekim stvarima mi je bilo teško da se oprostim. Njegova majica za spavanje (bela sa primesom roze od pogrešne čarape u toj turi veša), neki mikser koji smo dobili za svadbu, stona lampa.. Beznačajno za moj dalji život koji više nikad nije raspakovan iz tih kutija. Bacila sam sve. On je odneo svoje.

Više nikad se naše kutije nisu srele. Ceo brak je stao u par kutija koječega. Album sa slikama sa venčanja niko nije hteo. Na kraju sam ga uzela. Nikakvih emocija nisam imala prema tim fotografijama, samo nisam htela da prođem pored kontejnera i vidim da ih je neko rasuo okolo, ugazio u novembarskom blatu. To su, ipak, bile samo fotografije. Tragovi nečijih cipela po njima nisu bili na spisku onoga što sam bila spremna da podnesem. Sve što nisam ponela otpustila sam što dalje od sebe. Emocije, sudove, garderobu, peškire, posteljinu koju smo podelili onako kako smo je u brak doneli a ono što smo stekli zajedno podelili smo ravnopravno. Lepljiva traka je zapečatila kutije u koje sam, za oboje,  spakovala naš pokojni brak.

Od tada, nisam se selila. Početkom ovog leta očekujem novu selidbu, iz stana u kome tek 40 godina imam svoju sobu, iz stana koji je decenijama moj dom. Strašno se radujem. Nekada sam skupljala koješta. Sitnice, ulaznice za koncerte na kojima sam bila, papiriće sa nekim brojevima telefona, šnalu koju sam nosila nekom prilikom, svašta nešto što sam mislila da su uspomene. Godinama to nisam pogledala i više mi nema nikakvu vrednost, samo skuplja prašinu i opterećuje prostor. Emocije, koje sam vezivala za te materijalne ostatke, odavno sam procesuirala i otpustila. Ono najvažnije sam sačuvala u sebi, pored svoje matične ćelije iz koje se obnovim svaki put kad se polupam kao porculanska vaza. Rešila sam da zaista ne ponesem sve ono što mi, u novom životu i prostoru, neće trebati. Obradovaću bar dve porodice, što nameštajem što pokućstvom. Stare boje zameniću novim, živim, šarenim. Stare oblike zameniće novi, stare peškiri novi, mekani. Rasparene kašike pokradene iz raznoraznih kafana zameniću novim, koje će da mešaju nova jela u novim šerpama u kojima ću da ih kuvam sa novim osmehom. Sve sivo i braon neće ući u moj novi prostor, obećala sam sebi, kao ni zavese koje moraju da se peglaju i tepisi koje ne volim. 

Tamo će biti dobrodošli svi koji imaju dobre namere i čisto srce. Mrakači, namršteni, večito nezadovoljni i bez osmeha neka se ne ljute što neće znati moju novu adresu. Izvolite i promenite :( u :) i bićete dobrodošli. To će biti najlepši poklon koji ćete moći da donesete u moj novi dom. Kome ne odgovara da se menja na bolje, molim lepo. Biće spakovan u kutiju i ostavljen na staroj adresi, pa neka se mršti ako ima kome.

Foto: Internet