Dolazi zima

Poznavali su se dugo i dobro. Nisu uvek komunicirali rečima. Nekada bi se sporazumeli u mislima, bez potrebe da govore. Govorila je muzika, češće nego reči a njihove reči su uvek bile smislene, odmerene i pristojne. Kada bolje razmislim, nikada nisu imali ni potrebe da ukrste reči i argumente. Jednostavno, razumeli su se.

Živeli su u velikom gradu. Uvek bi pronašli vremena jedno za drugo, iako kilometraža između nije bila beznačajna. On je bio tu za nju. Ona je bila tu za njega. Kroz sneg ili po sunčanom danu, uvek. U jutro ili u podne ili u ponoć. Čudna je bila ta njihova povezanost. Godinama je sve teklo glatko, bez zastoja, premišljanja i čekanja. Bez svađa ali ne i bez razlike u mišljenjima. Jedna od stvari, oko koje su se složili, bila je potreba za begom iz grada. Za malom kućom, sa dvorištem i baštom bar, ne previše ali dovoljno daleko od beogradske gužve. Negde, gde nema mnogo ulične rasvete, gde se ljudi jedni drugima javljaju, srdačno a reka se vidi kroz prozor.

Kao i sve što je namenjeno i treba da bude, tako je doletela vest o njenom nasledstvu rođačke kuće u vikend naselju blizu Beograda. Iako nije bilo izgledno, Neko je odlučio da je njoj ta kuća upravo potrebna. Oboje su bili u godinama kada je mir prioritet, kada se ljudi raduju tišini a ne glasnim koncertima, kada je najlepše opuštanje uz gitaru i zelenilo prirode. Kuća je bila u pristojnom stanju, dvorište takođe. Iz dokumenata je saznala da postoji i mali vinograd, na brdu u blizini, do tada nepoznat. Naravno da je sa njim otišla da vide kakvo je stanje nasledstva. Stari vlasnici su radili koliko su mogli a ne koliko je imanje zahtevalo. Prvi vikend je protekao više na suncu nego u kući. Sve je bilo funkcionalno ali je bilo zrelo za sitne popravke, šmirglanje, farbanje i doterivanje. Posle par vikenda, sve je bljesnulo novim sjajem. Oboje su imali žuljeve na rukama i osmehe na licima. Jedino, što je nedostajalo, bio je šporet na drva, napolju. U kući je takav postojao. Okraćali jesenji dani zahtevali su loženje vatre uveče. Niko nije kupio drva. Posle napornog dana sređivanja i bacanja nepotrebnog, kasno oktobarsko veče spustilo je temperaturu a povećalo potrebu za grejanjem. Iako je postojala peć na struju, bez reči su izrezali stare drvene stolice, koje su odlično poslužile kao ogrev. Pucketale su u starom šporetu, objasjavajući oko ringli narandžaste krugove. Našlo se i par krompira i komad bundeve, pa su večera i grejanje nastali o istom trošku. 

Kuća je bila njena i njegova, nije bitno šta je pisalo u papirima. Oboje su se trudili da joj daju novi sjaj. On je umeo svašta da uradi a ona je umela svašta da umesi. Televizor je bio čist višak. U jednom od nasleđenih kofera pronašli su gramofon i ploče, bar 40 godina stare. Sve je radilo savršeno. Ništa, zaista ništa ne može da zameni zvuk krckanja vinila. Vetrovi sa Dunava savijali su stabljike voća skoro do zemlje. Lišće je grebalo po prozorima. Nečiji pas lajao je, u daljini. Sa Fruške Gore dolazio je svež vazduh. Jesen se, polako, trošila a zima je već bila na visokom startu. Napolju je nešto puklo. Izašao je, da vidi šta je. Vetar je polomio suvu granu starog bagrema. Izašla je i ona, za njim. Šta god da je strašno napolju, podeliće i to na dva dela. "Uđi, da ne zebeš", rekao je tiho. Ona, koja se svemu i svima protivi, ni ovaj put nije imala potrebu da bilo šta kaže. Nebo je bilo puno zvezda. Nedostatak gradskog svetla nebo je činio crnjim a zvezde sjajnijim i brojnijim nego što jesu. Subotnje veče je najavljivalo vetrovitu i hladnu noć, jednu od onih kad maca i kuca spavaju zajedno jer je toplije. 

Umesila je krofne. Uspela je da stigne da skuva par tegli džema od šljiva, tek toliko da se zima ne čeka praznog špajza. Ubrzo je cela kuća mirisala na testo, vanilu i divnoću. Toplo je tamo gde su tople duše, grejanje sa tim nema baš nikakve veze. "Baba, stiže zima, miriše severac", rekao je, rumen od hladnog vetra, i stao pored šporeta da bi ugrejao ruke. Baba... Bila je daleko od babe, po godinama, ali skroz ponosna što se vratila zemlji. Nema tog kancelarijskog posla koji hrani dušu kao motika. Auto je bio u garaži, pored alatnice. Sve pod konac i sve spremno za tihu sremačku noć. Vruće krofne na tanjiru i tek otvorena tegla džema bili su gozba najbolja na svetu. "Baba napravila... Da li si poneo gitaru?", pitala je, tobož ne znajući da je Ljubinka odavno u spavaćoj sobi, u svom koferu. Sve njegove gitare imale su ženska imena. Svaka je imala svoj, poseban zvuk i svakoj se poklanjao ceo. 

Vetar je fijukao, krofne su mirisale a zvuk gitare je osvajao malu drvenu kuću. Uz pucketanje vatre, iz šporeta, bio je to najlepši zvuk te noći, sa ove strane Dunava, kažu. Sreća ima različite oblike, za svakoga drugačiji. Za njih je to bilo više ćutanja nego priče i više zvuka gitare nego reči. Bogati su oni koji umeju da komuniciraju bez priče. Te noći, Ljubinka je zvučala lepše nego ikad. Vetar je, iz pravca Kravljeg ostva, stvarno mirisao na sneg.

Foto: privatna arhiva, moje oko pronašlo a kamera uslikala