Mala stopala

Imala je četrdeset godina.
Još uvek zgodna, lepog i negovanog tena, brinula je o sebi kako bi očuvala svoju lepotu što duže. Posebnu pažnju poklanjala je svojim malim stopalima. Nožica kao devojačka, broj 36, mogla je da stane na nečiji dlan. Bila je jako ponosna na svoja mala stopala. Od cele sebe, njih je najviše volela pa im je poklanjala najviše pažnje.

Udala se mlada. Jedva da je imala 21 godinu, kada je upoznala gospodina koji joj je obećao ceo svet i pola kosmosa pride. Od svih obećanja, ispunio je malo. Život u dorćolskom kućerku, polovnog juga, jedno letovanje u Sutomoru i vikend u Vrnjačkoj Banji. Ne baš u banji nego u selu pored, kod nekog koji mu je dugovao pare. Par meseci pre njenog 23. rođendana, stradao je u saobraćajnoj nesreći. Kamion je pregazio i njega i juga. Bila je očajna ali je shvatila, posle prve godine samoće, da život brzo prolazi. Živela je sama u dorćolskom kućerku, sa malim dvorištem i puno radoznalih očiju uperenih ka životu mlade udovice.

"Komšinice, još ste u žalosti?", upitao je jedan od ljudi iz susedne kuće. Oblizivao se kao mačor na slaninu, kad god bi je video da prostire veš u zajedničkom dvorištu, posebno kada se saginjala i uspravljala. Ma, šta je briga, ako je on bezobrazan biće i ona.
"Da, zar ne vidite da nosim samo crne gaće?", odbrusila je drsko. Zaćutao je u ušao u svoju kuću. Zaklela bi se da su, sa prvim mrakom, jedne njene gaće nestale sa štrika za sušenje i da ih je baš on ukrao. Bilo je vreme da se seli.

Pronašla je posao u drugom gradu. Promenila je frizuru, odsekla je  svoju lepu dugu kosu, ofarbala se u crno i pokušala da izgleda starije. Nije želela da joj muškarci prilaze ali to je bilo praktično neizbežno. U fabrici, u kojoj se zaposlila, postala je tema maštanja mnogih kolega. Jedan je bio jako uporan. Mlad inženjer je bacio oko na nju. Sretali bi se u kantini ili ispred glavnog ulaza, razmenili po koju reč ili pogled i to je bilo sve, do novogodišnje proslave u kolektivu. Otpratio ju je do njenog stana. Hladno decembarsko veče, hajde uđi da popijemo čaj i tako je sve krenulo. Žena u njoj je, opet, bila budna i željna svega. Mladi kolega je, uskoro, dao otkaz i otišao u Rusiju. Opet je porušen njen svet. Mala stopala niko nije ljubio ni mazio, mada su mnogi želeli.

Bilo je vreme za novu promenu, grada, frizure, svega. Odselila se u Sloveniju, što dalje od svega i svih koje je poznavala, sa željom da sve krene iz početka. Njega je upoznala u vozu. Bio je odrastao, imao je prosede brkove i delovao je baš zaštitnički. Viđali su se tajno. Pomogao joj je da se zaposli u banci, da ima finu platu i da može lepo da živi. Shvatila je da on baš i ne voli da se javno drže za ruke, idu u restoran, da šetaju... Objasnio joj je da je to zbog njegove dece, koja su njenih godina a ona je slepo verovala. Njen mali stan bio je jedino mesto, na svetu, gde su bili bezbedni od tuđih pogleda i komentara. Pa šta što je bio duplo stariji? Bila je srećna sa njim. Ona mlada a on zreo i iskusan, zvučalo je kao kliše iz ljubavnih vikend romana. Ljubav ne gleda godine. 

Jedino je seks bio mali problem. Nije mogao koliko je ona želela. Kad bi ga dohvatila, izgledao je kao da neće preteći do mraka. Njena snaga i želja bile su dijametralno suprotne njegovim mogućnostima. Nije se žalila. To popodne, sve je bilo savršeno. Doneo joj je roze ružu i te čuvene krempite. Skočila je na njega prilično neobuzdano i divlje, baš kao što su njene godine to želele a njegove godine to nisu dopuštale. Ljubila ga je kao da sutra ne postoji a on se topio ispod nje. Sve je bilo divno do momenta kad je njegovo lice dobilo ljubičastu boju a disanje postalo krkljanje. Mislila je da uživa a on se sa dušom rastajao. Poslednje što je izgovorio bilo je 632 i dao joj je mali ključ, sve sa lančićem. Besmislica koja sa njom nema nikakve veze. Kada je shvatila, njegov pogled je već bio ukočen. Vrištala je, udarala ga po grudima ne bi li njegovo srce opet proradilo... Pa, zar pod njom da umre?

Nije imala vremena za oblačenje, pozvala je hitnu pomoć i obukla se. Mali je grad, došli su za par minuta i konstatovali smrt. "Vi ste mu žena?", pitao je dežurni lekar. "Nisam...", rekla je izbezumljeno. "Moramo da obavestimo policiju, takva je procedura". Tek sad joj nije bilo dobro. Njen ljubavnik umro je ispod nje, cela zgrada vrvi od hitnih službi, mali grad će imati divnu temu za priču, narednih dana. Policija je ubrzo stigla. Dok su pokojnika iznosili, nije želela da pogleda to podbulo ljubičasto lice. Bolje da ga pamti kakav je bio pre toga. Ljubavnici ne treba da umiru dok su ljubavnice na njima. Nije fer.

Policajac je napravio zapisnik i morao je da obavesti njegovu ženu. "Vi ste gospođa Korošec? Ja sam inspektor Mičić. Vaš suprug je doživeo nesreću, doći ću po Vas i moraćete da ga identifikujete", rekao je hladno a sa druge strane žice čuo se krik. Čuo se i u malom stanu. Kakva žena, kad je on razveden? O čemu se radi? Kakav je ovo loš film i ko joj je dodelio ulogu? Ubrzo je saznala, u mrtvačnici je srela njegovu ženu. Bivšu, sadašnju, sada je nebitno. Treba da joj pogleda u oči i kaže "Da, umro je dok sam bila na njemu". Užas. Okriviće je za ubistvo iz nehata. Još gore, okriviće je da je samo ona odgovorna za njegovu prevaru jer on više ništa nije kriv, on je mrtav i u hladnjači čeka  identifikaciju. Svet joj se raspadao. Još jedan poraz, još jedna selidba u najavi...  

"Ti... Droljo! Ubila si mog muža!", orilo se hodnikom. Da objašnjava da njegova smrt nema veze sa njom, uzalud je. I njoj su suze tekle niz lice, što zbog toga što je i on napustio, što zbog toga što će morati da ode i iz ovog grada a selidbe su joj se smučile. Naravno da nije okrivljena ni za šta. Smrt ne bira trenutak, mesto, vreme godine.. Ostala joj je njegova aktovka, sve sa kutijom krempita koje nije stigao da izvadi. Ta njena neobuzdana želja koštala ga je života. Kako patetično! Po povratku u mali stan, među desetinu radoznalih lica ispred njene zgrade, setila sa da izvadi krempite. Prijaće joj da pojede nešto slatko. Bizarno, zar ne? Čovek je umro a ona razmišlja o kolačima. Život ide dalje.

Jedući krempite, koje su bile izvrsne, razmišljala je kako će morati da otkaže stan, da izabere novi grad i traži novi posao. Postalo je zamorno, prilično. Dani su se nizali a njena odluka da ode posle sledeće plate, uposlila joj je um narednih sati. Ne, nema više šta da traži tu. Nema ni trideset a već ima nesreća koliko neko ne doživi za ceo život. Sledeću noć je provela budna, trezveno razmišljajući o tome kuda će. Otišla bi na Severni pol, samo da zaboravi sve. Nije preturala po njegovoj aktovki. Otorila je da pogleda šta unutra ima, čvrsto rešena da je ujutru baci. Ipak, možda je unutra ljubavno pismo koje joj je napisao, ili zbirka pesama koju joj je kupio. Znao je da voli Prevera. Na žalost, u aktovki su bili samo papiri sa njegovog posla. Nerazumljive tabele, njegove beleške ispisane nečitkim rukopisom. Kome bi to trebalo? Ujutru sve ide u kontejner a ona će dati otkaz, spakovati se ponovo i krenuti da traži sreću u nekom novom gradu. 

Među papirima je bio i papir sa puno pečata. Ugovor o korišćenju poštanskog pretinca u susednom gradiću. Na njemu, zalepljena kartica a u ugovoru jasno naznačeno da je on korisnik pretinca broj 632. Pogledaće ujutru detaljnije, poneće to sa sobom. Prvo će dati otkaz na poslu a onda sledi odjava stana i pakovanje. Do jutra, cela firma je znala šta joj se desilo, bolje nego ona sama. Njen otkaz je bio očekivan. Ugledan advokat je umro ispod nje, ne, za nju tu više nema mesta. Ostalo je da otkaže stan i nađe kutije, spakuje to malo svojih stvari i izabere stranu sveta na koju će. Čekajući bus do kuće, naišao je onaj koji vozi do malog grada. Ima vremena, svo vreme sveta je njeno. Dvadeset minuta kasnije bila je u mestu gde niko nije znao da je ona ta o kojoj vest samo što nije stigla. 

Otišla je do adrese napisane na ugovoru. Imala je karticu i ključ. Samouvereno je ušla, otišla do poštanskog pretinca  632 i otključala ga, kao da to radi svakodnevno. Ta smirenost.. Nije bila očekivana. Nije to bio sef kao u banci, sa strogim merama obezbeđenja. Dovoljno je bilo imati ključ a ona ga je imala. U pretincu je bilo nekoliko svežnjeva zelenih i plavih novčanica. Uzela je sve i rukom opipala, da li ima još nešto. Bila je tu još samo jedna fotografija. Njegova, sa nekom ženom. Spakovala je sve u svoju tašnu i mirno izašla. Srce je pretilo da pukne, baš kao i njegovo. Smatrala je da ima puno pravo na taj novac, jer je trauma koju je preživela zbog njegove smrti i povrede njene časti tražila zadovoljenje. U prvoj agenciji je kupila kartu za Pariz. Let je bio za manje od 24h.

Iz svog stana nije ponela ništa. Novac je uplatila na svoj račun, taksijem se odvezla na aerodrom, prošla sve kontrole bez problema i odletela u novi svet. U avionu je čitala Prevera. O svojoj budućnosti će da razmišlja narednih dana, dok bude šetala ulicama grada svetlosti. Kažu da je nastavila da živi tiho i povučeno, zauvek sama, radeći u prodavnici cipela. Ničim nije skretala pažnju na sebe. Novac iz njegove torbe poslužio joj je da se otisne iz gliba u kom se našla, mimo svoje volje. Svaku od tih novčanica koristila je misleći na njega. Najviše je volela da kupuje cipele. On je obožavao njena mala negovana stopala. Sigurno bi bio srećan da zna da na njih troši njegovu životnu ušteđevinu. Jedna vrata se zatvore a druga se otvore, kažu da je to kosmička pravda. Stopala se najbolje neguju toplim peskom tropskih plaža.



Foto: Internet

Comments

Popular Posts